Jedan učitelj i njegov učenik hodali su pustinjom i učitelj je učio đaka da uvek može da veruje Bogu, pošto on brine za sve. Pala je noć i odlučili su da prespavaju. Učitelj je podigao šator, a učenik je dobio zadatak da veže konje za stenu.

Ali, kada je stigao do stene, pomislio je: ,,Učitelj me iskušava. Rekao je da Bog vodi računa o svemu i zamolio me da vežem konje. Želi da vidi da li verujem u Boga.,, I umesto da veže životinje, izgovorio je dugačku molitvu i predao ih Bogu na čuvanje.

Sutradan, kada su se probudili, konja nije bilo. Razočaran, učenik je počeo da se žali učitelju i rekao mu da više ne veruje, jer Bog ne pazi na sve, eto zaboravio je da pazi na konje.

,,Grešiš- odgovorio je učitelj- ,,Bog je hteo da čuva konje. Ali, u tom trenutku su bile potrebne tvoje ruke da ih vežu za kamen.,,

Ova priča divno ilustruje mnogo onoga što nam se dešava svakodenvno kada krenemo da praktikujemo ho’oponopono.

Ponekad ne shavatmo da je potrebno da mi napravimo prvi korak i pokažemo Bogu svoju nameru. Ako ne učinimo taj prvi korak, onda to znači da je naša namera da ništa ne činimo. I Bog to naravno podržava, jer imamo slobodnu volju u koju nam se on nikada  ne meša. Da to nije tako, ovaj svet izgledao bi sasvim drugačije, zar ne?. Dakle, čineći prvi korak ( vezujući konje) , mi dajemo signal Bogu u kom smeru želimo da idemo, koji put biramo. Onda se na tom putu susrećemo za najrazličitijim ljudima koji su nam učitelji, naravno. Svi smo čuli za izreku da se učitelj uvek pojavi, kada je učenik spreman, ali ponekad, zaslepljeni sopstvenim očekivanjima o tome kako bi trebalo da izgleda taj učitelj, previdimo jednostavnu istinu, da su svi ljudi u našoj okolini, naši učitelji. Naročito oni sa kojima imamo teže odnose, konflikte i probleme. Oni nam u najvećoj meri pomažu da rastemo i razvijamo se. Zato budimo im zahvalni od sveg srca.

Bog sa nama razgovara na različite načine, pa i preko tih drugih ljudi. Njemu su potrebne naše ruke, ali i ruke, srca i reči drugih ljudi da bi nam nešto rekao. Kada preuzmemo stopostotnu odgovornost i čistimo, postajemo protočniji, čistiji smo kanal za Božije namere i reči, lakše ih i prepoznajemo i živimo.

Zato, kada u ho’oponoponu govorimo prepuštanju Bogu, to ne znači da treba da budemo potpuno pasivni, jer sve što treba će već i samo doći. Prepuštanje znači da imamo potpuno poverenje u Boga da će nam se na putu dešavati uvek ono što je u tom trenutku najbolje za nas i da smo slobodni od očekivanja koja ima naš ego. Dakle, prepuštamo se bez očekivanja, ali mi sami moramo napraviti korak u određenom smeru.

Suzana Vemić

http://hooponoponoija.wordpress.com/2013/01/05/bog-pazi-na-sve-o-prepustanju/