Tada me odvela i pokazala neke kamene pločice podne koje su baš tih dimenzija (30×30 x 1cm debljine) i kaže – cijena ovih vam je 50 kn/kom. A ako bismo vam ispilali od ove malo kvalitetnije i deblje ploče bilo bi vam 90 kn/kom.
I uzmem ja tu kvalitetniju za 90 kn. Krenem dalje kući. I na putu do kuće mi sine… ma bit će mi malo ta jedna za početak… trebam dvije, i trebam lovu za drugu pločicu… ah… al nema veze, sada ću ići u onaj drugi dućan pa ću usporediti cijene…S ceste uđem autom u dvor, na dvoru nađem vlasnika radione. Otvorim vrata, i s vrata upitam: Crni kamen… bla bla bla…. Kad on će meni: Evo vam broj – javite se kroz dan i dođite pokupit to.
???? Ama neee, samo pitam cijenu, da znam!!
Ma to vam neću naplatiti… samo vi dođite! – veselo će on meni… a ja još veselije njemu, a i Bogu: Hvala ,hvala,hvala, hvala….

Još jednom razbijena iluzija da mi za nešto dobiti, treba dati nešto materijalno…
Sve što treba dati jest ljubav i zahvalnost… ♥

2. priča:

Moja prija je prekardašila račun za mobitel, pa kako bi izbjegla neugodnu raspravu sa svojima doma, žena je uplatila avansno razliku kako bi joj račun bio umanjen za taj iznos i kako bi došao normalan kao i uvijek. No uplatila je zadnji dan mjeseca! I kad je zvala operatera, taj joj kaže: Ne, žao mi je… uplata vam nije prošla, i vidim račun vam je formiran i bit će poslan ovakav, jer se sada to ne može mijenjati…

Žena je svisnula… ali i hopsala stalno, pripremajući se i čisteći sebe kako bi u datoj raspravi uspjela zadržati mir… 
Kad li čuda!! Ne da je samo očistila sebe i postigla mir, nego je račun ipak stigao normalan! 😀 😀

Genijalno…

3. priča:

Surađivala sam s jednom aktivisticom iz Zadra na organizaciji jedne tribine vezane uz pitanja referenduma i neposredne demokracije. Ta žena i ja se nismo upoznale nikada niti čak postale “prijateljice” na faceu, iako radimo pri istoj grupi i u istim projektima… 

Nakon tribine, ja ženi pošaljem zahtjev. Ona ga prihvati i pregleda mi slike i pošalje mi u inbox komentar da joj se jako sviđaju. Malo smo pričale, i ja sam rekla kako sam amater itd itd… 

I ona me pita: A jeste li ikada imali svoju izložbu u Zadru? 
Ja njoj: Nisam nikada imala izložbu! hahahah
E, to ćemo morati ispraviti! – kaže ona.

OK! Trebat će mi jedno mjesec dana stalnog rada da napripravim još slika… mislila sam se…
Uglavnom: žena kojoj umjetnost ni organiziranje izložbi nije posao, nego to radi tu i tamo prijateljima, pronašla je prostor… malu galeriju koja se – pazi ovo: otvara tek za jedno mjesec dana ?! 😀

I, eto… hopsam hopsam i sve se slaže na zadovoljstvo svih… ♥♥

Anita Barišić

Nastavak 1. priče, 13.10.2012.g.:

Što se jutros dogodilo! Išla sam po tu besplatnu pločicu kamena prekjučer… pa jučer… pa nikako da je čovjek ispila…. I jutros krenem ali! Mislim se… ok … ovo traži jos nešto od mene?! Što bi to moglo biti… Pa krenem logikom da ako čovjek radi nadgrobne ploče – mooooožda da mu ponesem koji svoj rad… i ponesem jutros RuŽu koju sam radila…. I pogodite što? ODUŠEVLJEN JE I ŽELI SURADNJU! On je naime ostao bez osobe koja mu radi slike na spomenicima, a stalno zaprima narudžbe za te stvari!!!    

DOBIH POSAOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO <3<3<3<3<3<3