Neki je Europljanin zalutao u pustinji Sahari. Izgladnio je i ožednio. Zadnjim se silama vukao u nadi da će pronaći oazu i tako spasiti život. Kada je već izgubio svaku nadu, odjednom mu se pred očima pokaže zelena oaza.

Sav sretan poče trčati prema njoj, a onda se zaustavi govoreći sam sebi ”Ne, ne smijem se dati prevariti. To je fatamorgana. Moje oči vide i ono što ne postoji, jer čitavo moje biće čezne za oazom. Nije to oaza.. Moram biti razuman…”  I opet pođe dalje vukući se kroz pijesak. Odjednom ugleda pred sobom datulje na kojima su visjeli plodovi. Upravo htjede da ih ubere kadli se opet prisjeti ”Ne, nisu to datulje. To je fatamorgana. Ne smojem se dati prevariti…” Nekoliko koraka dalje pred očima mu se ukaže izvor vode. I kad se htio nagnuti da se napije, njegov ga trijezni evropski razum upozori ”To je samo fatamorgana, nema tu izvora. Moram umrijeti od gladi, žeđi i vrućine..”

Nekoliko sati iza toga ušla su u oazu dva beduina. Začudiše se kad ugledaju mrtvog Evropljanina. Jedan od njih reče: ”Gle neobična čovjeka… Tu pored izvora i datulja, u hladu maslina umro je od gladi i od žeđi.” A drugi mu objasni: ”Poznavao sam mnogo takvih europskih ljudi. Njihov razum im ne da da povjeruju u ono što vide srcem i očima.”