Dragi moji hopsići moram podeliti jedno iskustvo s vama.

Verujem da niko od vas ne voli to prolećno, generalno sređivanje sa krečenjem i ostalim rekonstrukcijama, još kada je u pitanju kuća od 450 kvadrata onda možete misliti kako sve to izgleda. Od jutra do mraka zadnjih tri nedelje kroz kuću prolaze razni majstori, menjaju se pločice, kreči se…. sve u svemu gužva, prašina i ono najgore promaja na sve strane. U svoj toj gužvi od jutra do mraka, kada dođe noć ja jedva čekam da odem pod tuš i u krevet. Sve vreme hopsam da sve to protekne najbolje što može i da se što pre završi.

Medjutim, od sve te gužve i loma neobraćam pažnju na sebe. Pre dva dana osetim blagu prehladu no nestignem da obratim pažnju na to već pomislim ˝proćiće˝ i nastavim sa kuvanjem kafa kontrolišući da se sve uradi kako treba. Do kraja dana ta mala prehlada poče da se pojačava a vrhunac svega je desno oko koje je počelo da me peče (najverovatnije od promaje i prehlade). Uveče dok sam tonula u san prodje mi kroz glavu da danima nisam skinula sočiva ali sam bila toliko umorna da nisam imala snage da ustanem.

Ujutru me probudio jak bol u desnoj slepoočnici, ustanem i odem do ogledala. Imala sam šta da vidim: desno oko je bilo crveno, kapak poluspušten, a ispod oka velika kesa. Strašno, pomislih, samo da majstorima skuvam kafu i idem do apoteke da kupim kapi za oko koje me inače osim što je bilo crveno peklo i suzilo.

Dok smo pili kafu dodje komšinica i još sa vrata me upita šta mi je sa okom. Stvarno bi trebalo da odeš do lekara, očajno izgleda – reče ona. Odgovorih joj da samo da završim nešto i idem odmah da to rešim. Kako sam rekla, tako isto nisam uradila. Uhvatila me dnevna kolotečina i dok sam se okrenula pala je noć. Kada sam se pogledala u ogledalo oko je izgledalo još crvenije a otok još veći. Definitivno sam rešila da ujutru čim ustanem odem i kupim te kapi jer je moglo biti još gore. Pre nego da zaspim preuzela sam 100% odgovornost za svoje desno crveno oko, rekla sam: žao mi je, oprosti mi molim te što sam svojim postupkom izazvala infekciju oka, hvala ti, volim te volim te volim te. Rekla i utonula u san.

Ujutru, prilikom budjenja, prva misao mi je bila da sve ostavim i odem do lekara ili apoteke. Pošto sam se malo uspavala, brzo sam se umila nepogledavši se u ogledalo i strčala u prizemlje gde su me već čekali prvi majstori i stavila vodu za kafu. Vrlo brzo je stigla i ona moja komšinica od juče. Dok mi je prilazila, začudjeno uzviknu: šta si uradila sa okom, za jednu noć je prošlo, sada je beonjača potpuno bela i zdrava. Nisam verovala svojim ušima i otišla do ogledala da pogledam. Iz ogledala su me gledala oba moja zdrava oka. Od otoka i crvenila ni traga. Nasmešila sam se (i sada se smešim dok pišem) i poslala poljubac mom liku u ogledalu.

– Dragana Vujisić