Eto mene s mojim impresijama… Htjedoh provjeriti neke ideje na novom principu hopsanja, a odlazak u ambulantu pokazao se kao dobar izazov… dakle, nitko ne voli ona duga čekanja, a red je podugačak… no, rekoh, hajde, prikratit ću vrijeme na jedinstven, hopo način; promatrala sam ljude i mentalno, odabranima stala slati – volim te!
Djevojka br 1.
Došla je brzim koracima, nervozno pročitala ime na vratima ordinacije i poluodlučno pokucala… nitko nije reagirao na kucanje… sve je jače bila nestrpljiva, počela je nogom lupkati o pod… premeće papire po rukama i nervozno gleda na sat… svako toliko pogled joj se vraća na sat…..
….ovdje ja krećem…- volim te, oprosti, volim te, oprosti mi, volim te…volim te….
Eh, sad.
Otac, majka i malo dijete….
Došli su prije mene; dijete, vjerojatno probuđeno, gladno – jer se krv uglavnom vadi na tašte – plače. Majka strpljivo pokušava umiriti dijete, no brzo gubi kontrolu nad situacijom, posebno kad već iznervirani otac drekne jače na maloga – šuti, samo se ti dereš!.. Majci, vidno umornoj, neugoda pred širokim auditorijem, ne pomaže nimalo….
…Volim te, dušo, ne plači, sve će brzo proći, ne boj se…volim te, volim te….volim te….preselim pogled na oca…. – oprosti, oprosti…oprosti….
Nije prošla ni minuta… dijete je prestalo plakati… otac se sagnuo i poljubio ga, a majku pomilovao po kosi!.. Čučnuvši, da mu budu njih dvoje bliže, kunem se da sam čula kako joj šapće – oprosti mi, nisam htio viknuti… ne znam što mi je bilo…
Funkcionira!!!!….
Ho'oponopono Tehnika 