Prosjak je stajao uz seosku cestu pružajući ruke za pomoć, kad izdaleka ugleda da mu se približava zlatna kočija.

Tko bi mogao biti taj čudesni kralj…Porastoše njegove nade. Sigurno, sad bi mogli prestati njegovi tužni dani. Očekivao je otvorenom rukom obilnu milostinju.

Kočija se zaustavi tik do njega. Iz nje iziđe kralj. Pogleda ga i nasmije mu se. Zatim kraljevskim dostojanstvom ispruži ruku i zamoli začuđenog prosjaka: ”Imaš li mi što dati?”Oklijevajući, zbunjeni siromah otvori svoju torbu, izvadi jedno zrno pšenice i dade ga kralju.

Navečer se silno iznenadio kad je u svojoj trošnoj kolibi ispraznio torbu. U hrpici isprošene milostinje blistao je biser veličine zrna pšenice.Prosjak gorko zaplaka.”Kako sam bio lud”, ponavljao je. ”Zašto nisam imao srca da darujem sve iz svoje torbe??”