M.M.  Probat ću napisati samo velika čuda prvo: ja sam rekreativno počela hopsati negdje u 5.om mjesecu 2012, kako sam dobila knjigu Nulte granice, nešto kratko prije toga sam otvorila svoj mali obrt, prva godina, otvaranje vrlo kratko prije sezone, ali ugovorila par ok ugovora, ali hopsanje još nije ušlo još u naviku.
Krajem 8.og mjeseca, dogodilo mi se nešto jako jako grozno u mom privatnom životu (situacija još traje pa neću puno o tome razglabati), tada sam počela hopsati jako, jako, samoj sebi govoriti: Naučit ćeš M. iz ovoga nešto!
Onda, polako kreće kolo nizbrdo, ono slobodni pad! Prvo mi je partner otkazao zimski posao, od čega sam trebala preživjeti zimu, i seka se razboljela (dijagnoza: neizlječivi neoperabilni tumor mozga veličine 6-7 cm).

Kako sam ja počela hopsati! Posao sam pustila, nije više ništa bilo to važno, preselila sam se k sestri. Nju uvela u tehniku. Šetnje uz vodu su bile obavezne, što nas dvije zajedno, što ja solo. Sama terapija nikako da počne, njihova dijagnoza je grozna, ali 2 mjeseca čekati na terapiju je suludo po bilo kakvim medicinskim standardima. Prošla je nova godina, i čudo br.1 Negdje oko 10/1 gotovo tri mjeseca nakon postavljene dijagnoze i biopsije, sam se javlja doktor koji bi je htio operirati (samo da naglasim, MI NISMO TRAŽILI DRUGO MIŠLJENJE), čudo br.2: 15/1 prolazi operacija, teška operacija mozga, očekuje se da će proći 3-4 dana dok se seka skroz probudi iz kome, u strahu hoće li više moći pričati, nazovemo bolnicu ujutro dan nakon operacije, i bolnička sestra odgovori da će NAM SE SEKA JAVITI kad dođe s intenzivne! Ja nisam medicinar, ali nešto mi je tu čudno, nazovem sestričnu koja je stručnjak, ona počne vrištati i plakati s druge strane slušalice da li ja znam što je meni med. sestra rekla, ja ono -pa nisam sigurna,…  kasnije je seka moja pričala da je to jutro nju na intenzivnoj dr. pitao da li zna tko je ona, ona se predstavila: ja sam ta, a vi? Uglavnom u roku par minuta bilo je 12 dr. gledati što se tu dogodilo.
Nakon toga svega, seka izlazi iz bolnice, nasmijana sretna, i mislim da je i to jedno od velikih čuda, jer moja seka se nije puno smijala do bolesti, bar ne onaj iskreni do suza osmijeh. Čuda xyz. Prolazi kemo i zračenje BEZ REAKCIJA, jedino je izgubila bila kosu, ali to je ono ništa.
U međuvremenu se meni partner javio i rekao da ipak želi nastaviti s poslom, što mi je bilo ok, mama i tata su posao odradili, i to se sredilo. Ah, da i brat je tada nedgje jedini u firmi dobio ugovor na stalno, što je isto bilo čudo veliko u ovom ludom (pljuc program) vremenu. I da, mamu sam isto uvela u tehniku, i to je čudo jer je ona veliki vjernik, i bilo što što nije njena vjera bilo je loše, a takav i naš odnos (promijenio se, hvož). Kreće polako sezona, javljaju mi se ljudi odasvud, sklapam ugovore koje nisam niti sanjala!
I onda sam si rekla: Bože, ako zaradim dovoljno, ja ću ići na seminar, dala ja zadatak (program u glavi govori, nemoguće, znaš da moraš štedjeti za zimu, bla bla, bla)…

Anway, ekipica, ja ne da sam zaradila za seminar, i mobitel, i laptop, ali ne od zarade nego od MANČE (napojnica, bakšiš). TAKO DA, MOJE JE SRCE PUNO ZAHVALE, ponajprije za sekin život, jer je napokon sretna, jaka, i prekrasna žena, ista ona osoba kojoj sam se divila dok smo bile klinke, kad je bila kreativna i napredna… I sad kad pročita ovaj post mislim da će me najuriti kao kad smo bile 7-9 godina (PUSICA SEKO)….    

Hvala, hvala svemiru na ovom prekrasnom životnom iskustvu, i svim lekcijama i svim ljudima koji mi pokušavaju dokazati da je život težak i mučenje, ja samo kažem, MOJ NIJE I JA VAS SVE VOLIM DO ANDROMEDE PA NAZAD I JOŠ 1000 PUTA TAKO!    

I hvala svima vama koji ste uspjeli pročitati post do kraja,   i da, sigurno ću se ja još kojeg čuda sjetiti, ali ovo su samo ona velika 🙂