Naravno da je po običaju, zakasnio na kavu. Pola sata. Nebitno. Kiša vani pljušti, on ulijeće u kafić, nervozno baca cigarete na stol i započinje monolog: “Lega san. Zaspa. Umoran ka pas. Nisu me probudili. Da nisi nazvala, ne bi ni doša.”
Cerada vanjskog zida kafića drhti pogurana vjetrom i kišom i onaj metalni dio klapa li ga klapa. Ali ja to ne čujem. “Daj, molin te, reci joj neka prikine klapat! Živce mi je iščupala!” Okrenem se, pogladim ceradu i kažem: “Aj, molin te, samo stani na po ure, iman nešto jako važno pričat. Hvala ti, hvala, hvala!” On me gleda i kaže: “Čuj, znan da imaš dijagnozu, al da je tolko uvatilo ……..” I počne se smijat, kao i svaki put, jer su sve naše kave natrpane brzinskim prepričavanjem što se dogodilo od zadnjeg puta, jer obično nemamo vremena za duge razgovore. Dugi razgovori su za chat. Ali danas…
Danas sam ja trebala ispričat, na njegov zahtjev, otkud odjednom toliki mir u meni, odakle mi lakše prihvaćanje života, odakle mi sjaj u očima, i gdje je i zašto je nestala ta silna nervoza nakupljana godinama u meni. Kažem, trebala sam ispričat, ali nisam. A zbog toga smo i ugovorili kavu. Jer chat nema intonaciju.
Pričali smo. O svemu. Samo ne o onome o čemu smo trebali. Čitavo vrijeme njegovog monologa vrtilo mi se u glavi hvala, hvala, hvala… Slušala sam priču tipa: “Ajme, ludila. Pa me vuku vamo, pa tamo, pa neman mira…., pa posal…, pa dica…., pa žena, pa mater….”. U jednom trenutku, između hvala, hvala, hvala, ubacim samo jedno (u mislima, naravno):”Daj smiri se. Sve će bit dobro.” I potapšem ga ( U MISLIMA!) po ramenu. Lijevom. On sjedi s moje lijelve strane i u tom trenu se okrene i kaže: “Majke ti…!!!” Iza njega je zid. Do njega zid. Nema nikoga. “Šta je?” – pitam ja. “Ma učinilo mi se da me neko potapša po ramenu!”
Navukla sam osmjeh broj 16 i nastavila zahvaljivat. I ne mogu reći da nisam protrnula. Jesam.
Sjedio je kao i uvijek do mene, meni s lijeve strane. I počeo pričat kako ga: “….. boli kičma i da ne može on ovako sidit i da se mora pribacit priko puta da me može bolje vidit…”. I ja opet, u mislima ga potapšem po ramenu i kažem: “Sve će bit dobro. Volim te, volim te, volim te.”
“ISUSE BOŽE!!!”
“Šta je bilo?” pitam ja.
“NETKO ME TAPŠE PO RAMENU!!! DRUGI PUT!!!”
“Pa jel’ ti možda neugodno zbog toga?”
“Ma nije, samo se moran pribacit na drugu stranu, jer se moran pribacit na drugu stranu!!!”
Prebacio se na drugu stranu stola. Pričali o svemu i svačemu. Cerada je i dalje lupkala. I nije mu smetala.
A ja više ništa nisam čula osim kiše i one rečenice: “Netko me tapše po ramenu.”
– Žana Sunara
Ho'oponopono Tehnika 