Danas je jedan od onih dana kad neočekivano dobijam odgovore i rešenja na situacije koje su me saterale u ugao pre 2 meseca.

Pitanja sam prestala da postavljam jos tada, usmerila sebe na čišćenje i hopsanje i ćutala. Konfuzija je bila jaka, meni neshvatljivo jer u životu mrava nisam zgazila,  a desile su se strašne stvari. Zahvaljujući grupi, HVALA VAM, prepustila sam se i uronila u sebe. Nisam tražila, očekivala, uslovljavala… samo sam pustila znajući da će na kraju biti ono što je najbolje za mene. Ali nešto je nedostajalo, promena je bila očigledna, samo sam imala čudan osećaj da mi nešto treba, ali šta…

Jedne večeri pojavljuje se prijatelj i moj osmeh se vraća, u momentu ostavljam telefon i odlazim do svog cveća. Inače sam veliki ljubitelj cveća i ceo stan i balkon su prepuni… slika koju zatičem me poražava, toliko sam se isključila da nisam videla da moje cveće nema ljubavi, nema te živosti, nisam ga volela i pevala kao inače. Otvorila sam oči i vratila se onome što mi je svo vreme trebalo, što me ispunjavalo i bilo deo mene. PRIRODO, HVALA TI… VOLIM TE..

Slučajnosti ne postoje. Danas se brzinom svetlosti rešava situacija oko posla i još sam pod utiskom. Oduvek mi je novac bio samo sredstvo i ništa više, jednostavno nikakva osećanja, čak se ego potrudio da se ponašam mehanički. E, tako je i bilo dok nisam prihvatila odgovornost i shvatila da sam time stvorila još niz programa. Onda sam pustila sve i hopsala… U rukama sad imam pismeno izvinjenje i prekid procesa… U stvari proces ne postoji, samo njihova želja da se vratim na posao… Čudo… Ali taj posao više ne želim, nije dobar za moje zdravlje,  moju porodicu, za mene. Ne vidim sebe tu i ta spoznaja me jako veseli. Šta ce biti dalje, čime cu se baviti, videcu… Biće ono sto je najbolje za mene i u pravo vreme.

A sada, sada se vracam hopsanju… HVALA VAM…VOLIM VAS… OD SRCA

– Olivera Pavlović