Sve dublje shvatam da nema nikog vani

ho

 

Misli i reči mi dolaze same, nadolaze kao plimni talasi, imam potrebu da ih podelim. Hvala, hvala, hvala, oprosti mi molim te…

.

Gledam svoje ruke, izražene vene na nadlanicama, otečene i pomalo deformisane prste, koji ponekad otkazuju poslušnost, a sve češće su i bolni.

 .
Gledam kosu koja više “nije moja”, istanjila se i proredila.
.
Gledam svoje lice u ogledalu – ko je to!? Umorne oči, sve dublje bore…kako?…zašto?…dokle?
.
mk
.
Ako krenem sa “inventarom” i popisom od stopala ka temenu, bila bi to poduža lista. Godinama sam svedok tome, godinama to gledam i…ne volim to što vidim. Ne volim svoje Telo!  Ne volim Promene koje vidim!  Ne volim to što više nemam Snage onoliko koliko sam imala, a sve sam mogla sama, ništa mi nije bilo teško, snage i energije na pretek! Neću ovo, ne želim više da klizim niz ovu nizbrdicu, dostaaaaaa! Upomooooć!
 .
Gledam sebe i počinjem da shvatam. Šta očekujem od svog Tela, kako me ono može služiti na najbolji način ako je svesno da ga ne volim zbog promena koje su rezultat mog celokupnog Života!? To znači da ne volim moj celokupni Život do sada!? Ne volim Sebe!? Kako da me voli Telo, da me voli Život, ako ja ne volim njih, ako odbijam da priznam i prihvatim neminovnost Promene i Prolaznosti!?. To Telo, taj Dom moje Duše! Gde bih ja kao Duša boravila da nisam dobila tako dragocen poklon kao što je ovo Telo?
.
Sve vidljive promene, a i one nevidljive koje samo ja znam i osetim, su slova, reči, iz kojih čitam svoj Život. I shvatam, moj problem je u tome što niko sem mene neće pravilno pročitati i protumačiti te reči, a ta pomisao me povređuje. E, a to je već velik korak za mene, taj uvid. Uz HO sve dublje shvatam da “nema nikoga vani”, da  zapravo ja sama sebe povređujem, da su tuđe reakcije zapravo moje lične, duboko skrivene i od mene same, zakopane ko zna od kada, ko zna u kojoj prethodnoj generaciji, ko to zna…Jedino je važno da sada ja znam sve to, da sam zahvalna svima koji “dotaknu tu tipku” i pomognu mi da osvestim te Programe, da ih se mogu konačno osloboditi, hvala, hvala, hvala.
.
Zahvaljujući HO, učim nova slova, novo Pismo, Pismo Ljubavi… Počinjem ponovo čitati Knjigu Mog Života iz tog novog Pisma. To je potpuno nova i drugačija Knjiga!  Sagledana sada iz novog ugla, ugla Ljubavi i Zahvalnosti, i gle, nešto se počinje menjati, nešto što mi krišom i spontano, lagano razvlači osmeh, koji je dugo bio sakriven, a Srce tiho, tiho počinje pevušiti, a Telo se raduje Meni Koja se vraća Kući i Koja se budi u Ljubavi i Svesnosti  I prihvatam, Sve prihvatam onako kako Jeste, jer Sve je baš onako kako treba Biti.
.
-Dušica Popović
.
.
Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s