Saobraćajke

a

Nisam bas vrijednica kad je pisanje u pitanju ali sam pozeljela da ovo saznanje podijelim sa vama dragi hopsici.

ALTERNATIVA-INFORMACIJE---HOOPONOPONO (2)Elem, zivim u bucnom dijelu grada. Prozor spavace sobe gleda u neboder, ispod prozora, raskrsnica… Neboder moja nocna mora hv, hv, hv ali raskrsnica hv, hv, hv jos gora. Svakodnevno saobracajke. Skriipe kocnica. Mislili smo, nema semafora pa zato, ali i kad su postavili semafore situacija ista..

Nakon sto smo se Ho i ja sreli i zaljubili , pocela sam da kao alat koristim casu sa vodom, a nakon sto sam u jednom videu cula dr Lena da je dobro imati barem jednu casu i izvan stana ili kuce (balkon, dvoriste) sa zadovoljstvom sa pocela da mijenjam vodu sa vanjske strane prozora sobe u kojo spavam.

Zahvalim joj se sto mi pomaze da cistim i kazem neboderu da ga volim. Radim to ujutro i uvece i kako rece Karmen ako zaboravim a podjem leci, brzo ustanem i obavljam ritual. Iskreno casu sam stavila zbog te betonske gromade, ali ono sto me je prije dan dva doslovno odusevilo je saznanje da ima barem dvije godine da se na raskrsnici nije desila niti jedna nezgoda (saobracajka)!
U posljednjoj koje se sjecam vozilo je udarilo u stub semafora i izvalilo ga iz podloge.

Tekst je poduzi ali ja sam tako sretna. Mi cistimo mijenjamo vodu, ali samo bog zna sta se brise. Laka vam noc dragi hopsici.
Hv, hv, hv

-Iksija Huremović

Oglasi

Ho’oponopono – efekti HA disanja i zašto je važno čistiti svoja sjećanja

“Rad na sebi je svetinja i, ako ću se poslužiti riječima svetih spisa, jedina prava Božja zapovijed! Ništa drugo i nema smisla jer ništa drugo i nemamo nego Sebe u ovom tijelu, a opet, u tome je sadržano sve.

Volim te, to je rad na sebi. To je prisutnost Ljubavi u svemu što nas okružuje. Ako želimo drugima dati najbolje, dajmo im rad na sebi. Nema veće geste životu od toga.”

“Ljubav u knjizi” 

Dragi hopsići, evo jedan poklon za vas, čisto da vas malo inspirira i pomakne u perspektivu važnosti čišćenja. 

-Neno Ljubić

Nikad nije kasno

a

Nikad nije kasno…

U sedmoj deceniji života sam upoznala Ho’oponopono i život mi se počeo ubrzano menjati na veoma očigledan način. Mada sam se dugo bavila radom na sebi, moglo bi se reći celog života, ali konkretno neke četiri decenije, to se sve svodilo na menjanje perspektive i širenje Svesti, što me je u mnogo čemu udaljavalo od većine ljudi, pa i meni najbližih članova porodice i prijatelja. Više nisam mogla sa njima deliti neke stare obrasce razmišljanja i uverenja.

To nije lako, osećala sam se sve izolovanije i usamljenije, toliko, da sam se ponekad pitala: da li je ovo što mi se dešava normalno, da li sam ja “normalna”, ili su svi ostali (većina) “normalni” i u redu, a da sa mnom nešto nije kako treba…

Međutim, jednom kada se krene tim putem, putem Spoznaje i Samospoznaje, nema povratka, jer se ne možemo vratiti u neznanje.

Krenula sam i mogu samo povremeno usporiti ili malo zastati, dok ne dune opet odnekud neki vetrić u leđa i pogura me napred.. i ja nastavim svojim putem…

Povremeno se dešavalo da na tom putu sretnem ponekog isto tako usamljenog tragača, i to su uvek bili radosni susreti, razumevanje sa malo reči. To je bio onaj osećaj – nisam sama – ima nas – sa mnom je sve u redu – još neko misli i vidi slično. Tada se dešavala radost i lakoća, uzlet duše.. i put bi se nastavio sa manje tereta i sumnje.

Kada sam dobro “zagazila”, sve manje sam učestvovala u raznim razgovorima i diskusijama, čak sam se i fizički udaljavala iz takvog okruženja, a ako bi to bilo nemoguće, tada bih se povlačila u sebe, na sigurno, u tišinu.. i bila bih samo posmatrač, svedok. To se dešavalo sve češće, distance su postajale sve veće, jaz se produbljivao.

Moja potreba za smislom je bila jača od osećaja nepripadanja – odnosno potrebe za pripadanjem, jer sam spoznala da je put ka sebi – put usamljenika. Na taj put ne možemo nikoga povesti, u svoje središte ne možemo uvesti nikoga. Isto tako, ni sa kim ne možemo podeliti sve te “mrakove”, nemani i ale na koje nailazmoi u sebi i koje izazivaju ogromne strahove. To se ne može nikome objasniti, a i ne treba, jer to je u nama i samo naše, i niko ih ne može uništiti i pobediti sem nas samih. Mi smo svoj junak sa mačem, koji jednim zamahom može odrubiti sve tri glave strašnoj aždaji koja nam proždire život.

Drugi ne žele ni slušati o tome, jer negde duboko u sebi znaju i osećaju da i sami imaju bezdane straha i očaja, i svoje troglave aždaje.. i ne usuđuju se napraviti ni prvi korak, a kamoli krenuti u susret svemu tome. Strah vreba, on je uvek prisutan, ali uprkos strahu treba se suočiti s tim, i jedino tako ga možemo savladati, prevazići i osloboditi sami sebe. Jer nema nikoga vani, mi sami smo i svoja troglava aždaja i svoj “princ na belom konju”, koji nas oslobađa i sa kojim nastavljamo put u slobodu, u svoju sopstvenu bajku.

Kada sam upoznala HO, sve ono što se počelo dešavati izvan mene, ukazivalo mi je na ono što se dešava u meni. Ustvari, tako je bilo oduvek, samo što toga nisam bila svesna i do tada sam za mnogo šta krivila druge. HO mi je doneo spoznaju i razumevanje da ne postoje “drugi”, da je sve u meni, a “drugi” samo ukazuju na to što je u meni, a što mi je dugo bilo skriveno i nepoznato. Dešava se novo razumevanje i jasnoća.

U moj život su počeli dolaziti novi ljudi, koji mi pomažu da sagledam i shvatim “šta je to u meni”… I kad shvatim, prihvatim i otpustim “to što je u meni”, ja sebe oslobađam, i korak sam bliže do svoje sopstvene bajke🙂

U sedmoj deceniji života sam upoznala Ho’oponopono i život mi se počeo menjati. Više nisam SAMA. Ima nas mnogo koji smo na istom putu, neko je brži, neko sporiji, neko mlađi, a neko stariji, nekad posrćemo i padamo, ali se uz pomoć i podršku ove velike, nesebične HO porodice, ponovo dižemo i nastavljamo put. Put probuđenja i oboženja. Neizmerno sam zahvalna na tome.

Jedino tada, tako probuđeni i oboženi imamo šta da ponudimo, jedino tada i takvi možemo svojim davanjem probuditi duše oko sebe, jedino tada je moguće razumevanje, tamo gde do tada nikad nije postojalo. Probuđena Duša širi svoj miris kao cvet u polju.

Hvala ti, volim te.

-Dušica Popović

“Kad ti napraviš korak, Ja napravim korak, ni sekundu ranije”

kako

Draga Karmen, kakva velika istina u rečima: “Kada ti napraviš korak – Ja napravim korak…”
Napravila sam korak i krenula rešavati neke svoje zdravstvene probleme, inspirisana tvojom emisijom.

Učinila sam sve što je do mene da zakažem kontrolu kod fizijatra, do kog je bilo nemoguće doći prethodne dve godine, hvhvhv.
U petak sam zvala Zavod za reumatoligiju i na moje ogromno čuđenje (ne dešava se) dobila informacuiju da Dr. radi ambulantu i da je dan za zakazivanje ponedeljak (danas), a kod specijaliste može zakazati samo lekar opšte prakse, ne mogu ja direktno, takav je sistem kod nas.

Odem odmah u petak kod moje Dr, opšt.pr., nezakazana, i sretnem je u hodniku čim sam ušla i zgradu, kažem joj o čemu je reč i dogovorim se s njom da dođem danas što ranije ujutro, jer se termini kod bilo kog specijaliste razgrabe istog dana u roku od odmah, uključeni su svi domovi zdr. u gradu i okolini.

Jutros odem rano, sistem im pao, blokada rada.
Stajala sam sa još jednom osobom u sobi za sestre, čistila (zamalo naglas) i bila sasvim mirna , prosto sam znala da će sve biti u redu.
Sistem je proradio za nekih desetak minuta (u petak je ispadao na po par sati).
Istog momenta me je Dr primila, srećom pa je ostao još poneki termin na samom kraju meseca juna (sve je u trenu popunjeno, ceo juni-koji je bio u ponudi).

Ja sam čvrsto rešila da krenem, napravila sam prvi korak i sve mi se složilo i otvorilo na najlakši način do sada, ovo mi se nije desilo nikada pre, da sve ide tako glatko, hvala, hvala, hvala.

Da ne govorim koliko je moje poverenje naraslo, nabujalo, to je nemerljivo, hvala, hvala, hvala.
Malo sam rastegla priču, ali su baš ti detalji, “sitnice”, najvažniji u svemu ovome, hvhvhv
Čudo se desilo, hvhvhv.

-Dušica Popović

Život mi nije ni izbliza onakav kakav sam želela kada sam počela da hopsam

ciklus

Samo da okvirno kazem moje dosadasnje iskustvo s Ho’oponoponom. Cisto malog podsecanja radi ja sam redovni hopsas vec 5,5 godina, bila sam na 5 seminara.

Prvih 2,5 godine hopsanja je bilo sve gore i gore i gore i gore i vec sam skoro poludela od haosa koji se desavao… A onda je krenulo nabolje. Sada mi se desavaju takve stvari da ne smem ni da ti ih ispricam jer ih zapravo nikome ne pricam buduci da su toliko neverovatne. Znas vec kakvi su ljudi odmah bi postavili pitanje zasto se to bas meni otvorilo, da li sam kompetentna, da li, zasto…

Ma i meni je neobicno sta mi se sve desava, a cak se i ja pitam da li to zasluzujem i da li cu umeti sa tim “darovima” da se nosim, ali Bog zna sta radi…

Ono, zivot mi nije ni izbliza onakav kakav sam zelela kada sam pocela da hopsam, ali je zato 300 x bolji… ❤ ❤ ❤

-B.V.

U samo godinu dana

_DSC0796
Javljam se samo da te pozdravim i zahvalim se. Od ljetos su se desile mnoge stvari.
Kad smo razgovarale i ja i muž smo ostali bez posla. Od tada mama je prodala kuću, te mi dala dio novca od kuće koja je bila ostavina iza smrti mog tata, dobila sam dućan na licitaciji u vrlo atraktivnom dijelu Sarajeva, renovirali smo dućan i to uz pomoć dizajnera za vrlo pristojnu cijenu.
Ono sto sam odlučila praviti i prodavati je ručno rađena čokolada bez ikakvih umjetnih aroma i emuglatora. Ideja je došla samo jedno jutro. Tek tako. Dok se ideja razvijala u mojoj glavi i onda kad se pojavila neka sumnja, ne znam ni kako uskočio je komšija sa kojim sam se već 20 godina  pozdravljala tako što smo se samo jedno drugom nazivali “dobar dan”.
Komšija je jako ugledan tehnolog hrane i radi kao konsultant u većim objektima u Sarajevu. Sa školovanjem koje je završio u Švicarskoj i mnogo godina rada u Parizu. I tu uslugu nije htjeo naplatiti.
Šta reci osim HVALA, HVALA I VOLIM TE 💖💕💞💖💕💞
Svaki put kad sumiram događanja od aprila 2017 do aprila 2018 sjetim se Mabel i njene priče o najmu stana, sjetim se samo  rečenice “suti i hoopsaj”.
A.T.

Ho’oponopono: Sudar bez ogrebotine

indir

Tko kaze da Ho ne radi, da Bog nepostoji i da anđeli ne paze na nas, ne zna šta priča.

Idem ja danas ujutro u grad obaviti nešto. Vozim polako jer je mokra cesta i čistim. Čistim čim sjednem u auto. Jer dok nisam imala auto sa svakim korakom je bilo hvala i volim te, sada to radim dok vozim kao zahvala što imam auto.

Uglavnom na jednom raskrižju crveno ispred mene jedan auto stoji, ja (srebrna boja auta) i iza mene crveni auto stoji. Upali se dodatna desna strelica, auto ispred mene krene i prođe, ja krenem, zastanem da vidim dolazi li mi itko s lijeve (oni još uvijek imaju zeleno) i bum.
Ja sam se našla dva metra naprijed, iza mene je i dalje crveni auto. Shvaćam da me je lupila i izlazim van. Hvala hvala hvala. Izlazi i ona i gledamo obje u čudu. Na mom autu nema niti jedne crtice, niti udubljenja niti ničega. Hvala hvala hvala. Ja čučnem i gledam moj auto njezin auto i nigdje ništa. Ona isto začuđeno gleda, ispričava se i opravdava. Hvala ti Bože da nije ništa ni nama ni autima. Hvala hvala hvala.
Rukujuemo se, ja pogledam prema nebesima, još jednom zahvalim Bogu, sjednem u auto i čisteći odem obavljati sve što sam trebala. Hvala hvala hvala

Ne moram ti reći da sada čistim još i više i samo sve u Božje ruke predajem.

-Jolanda Fišer

Čistite i svi ćemo biti dobro

neno

Mislim da je HO uticao na sve segmente mog života gde me je “bolelo uvo”, da kažem da sam želela da se dese promene u tim segmentima, ali nisam razmišljala kako da ih rešim, kad će se rešiti, da li da mislim o njima i govorim “hvala”, da li da se prepustim itd. I najbolje od svega tako su prirodno došle promene i to na najbolji način, uopšte nisam morala kao pre što sam pokušavala, npr navijati sat da bih stigla da uradim što je potrebno, pa meditiram, pa vizualizujem, pa da se motivišem, sad jednostavno uradim bez ikakve mentalne, psihičke pripreme (pre bih npr analizirala zašto imam barijeru da uradim, videla se kako radim itd i na kraju opet nisam uspevala da to nešto uradim, nešto je bilo “jače” od mene).

Ali ono što mi je najbitnije se ne da i to je tako jer se grčim i to se čisti. E sad bih volela da od ovog dela svi koji čitaju, zbog sebe, čiste dvesta na sat 🙂 HVALA, HVALA HVALA..
Od 2013 sam pala u depresiju, nisam sigurna ni da je depresija, jer je stanje ovako nekako izgledalo, nema interesovanja nizašta u životu, bukvalno, ali to i nekako, nego osećaj istovremen 24/7 panike, telo se non-stop trese, ne spavam noćima, godinama, jer to nisu ni košmari, nekako bih figurativno opisala kao neko stanje kad vas demoni opsedaju:)
Nije bukvalno tako bilo, nemam tu osetljivost da tako nešto osetim, nego najslikovitije da vam opišem moje stanje… mentalno nisam bila prisutna, ništa nisam radila, svi su mislili da sam lenja i bezobrazna(nikome sem porodici ništa nisam pričala), stanje gde niste jedan sekund u toku dana prisutni u realnom svetu, gde ni jedan sekund se ne osećate ni mirno, a tek raspoloženo, čak i nekako da kažem gubljenje u mislima, postupcima itd. Trunke zdravog razuma nije bilo koji je mogao reći, aj sad ću ovako, pa će mi biti bolje, ne jednostavno sam izgubila apsolutno svaku kontrolu nad sobom, ako sam je do tad ikada i imala HVALA HVALA HVALA ovo sve i blago deluje kako je inače bilo, neko bi pitao što se nisam lečila, odbijala sam da pijem lekove i sl jer sam bila svesna da ne leče uzrok, što sam kasnije i potvrdila kroz HO (što ne znači da je neispravno ih piti, možda je za nekog to prava stvar). Bilo je misli “samo da se ne probudim”. HVALA HVALA HVALA
2014 kulminira do te mere da je bilo evidentno svima da sam “flipnula” HVALA HVALA HVALA

I pošto sam do tada probala svašta nešto iz nju ejdza(koje me je malo i poguralo u ovo stanje), ja pomislim na HO(čitala dve godine pre toga, ali mi čak malo i strašno delova
I kažem sebi imam dve opcije da ovo pokušam nema sedenja, razmišljanja, zamišljanja, koncentrisanja(jer tad nisam bila u stanju da normalno dišem, a ne na takve radnje)HVALA HVALA HVALA ili cu da umrem od ovakvog stanje hvala hvala hvala svakako ću jednog dana umreti, ali možda prevazidjem ovo i to se odalji mnogo i život bude lepši:) hvala hvala hvala ali ako ovo pokušam možda me izvuče, nemam šta da izgubim, već sam flipnula hvala hvala hvala

Ljudi moji, bukvalno sam 24/7 hvala ti, volim te, Oče naš. Ali sam sve vreme imala očekivanja kad će i da l će mi biti bolje, još zbog prethodnih tehnika navukla sam program preteranog razmišljanja/analiziranja(još dominantan hvala hvala hvala) i čim mi malo bude bolje ja kroz analizu, treba li sad mozda pozitivo razmišljanje i sl(hvala hvala hvala)
I tako godinu dana dok nije došlo do pomaka da sam se pokrenula, počela da radim nešto i učim, san i dalje nikakav i svakakva razmišljanja, ali pokrenula sam se pored svega mora da radi hvala hvala hvala i dalje ja imam očekivanje kad i kako, ali ho i dalje radi, samo mnogo sporij, jer ga ja kočim hvala hvala hvala

Tek početkom prošle godine počinjem da osećam male mentalne promene da sam tu prisutna(npr ako sedim sa nekim na kafi pre bih ja bila u svojim nekim mislima strahovima, bukvalno ne vidim ljude sa kojima sam, sad bih razmisljala o toj kafi i ljudima sa kojima sam tu, prosto bih bila tu, to bi kratko trajalo par minuta ali i to mi je značilo) hvala hvala hvala
Opet i dalje očekivanje kad će i da l će mi totalno biti dobro.
I negde od oktobra prošle god se prepustim već tri god hopsam vidim promene(ništa drugo nisam radila sem hopsala i molila se, ne vidim drugo šta bi mi život na bolje pomerilo, jer dr ništa nisam radila, ni fizički).

Pre tri dana uhvatim sebe kako sam skroz mentalno tu, nema nekih konstrukcija u glavi kako je nešto bilo, kako bi nešto trebalo, šta da uradim da mi bude bolje, kako će i da l će nešto da se desi, nema straha, tu sam, nisam ni u prošlosti ni u budućnosti ni u nekim fiksi idejama, nema grča… trajalo je ceo jedan dan… sutra je već bilo suprotno, ali mi je palo lakše, samo hopsaj, prepusti se, tu je ko zna zbog čega, znam da ću opet imati dan kao od juče… danas je opet isto kso pre tri dana 🙂)))
Znam da radi, još mu se opirem(još su dominantni u meni programi drugih rehnika, da mislim na odredjeni način, štimujem frekfenciju, da moram da nešto radim da bih nešto “popravila”…hvala hvala hvala) ali i uz moj otpor i očekivanja(koja su se kroz svakodnevno čišćenje smanjila) HO je delovao, kojom brzinom i magijom bi delovao da nemam očekivanje, kako bi to magičan život bio… i sad je, samim tim što znam za HO i što ga koristim kako sad znam i umem… ovo može samo sa čudom da se meri da ja izlazim iz takvog stanja i to svi oko mene primećuju, komentarišu… već ljudi pitaju kako?

Čistite, čistite, naročito očekivanja i svi ćemo biti dobro HVALA HVALA HVALA

-Lela L.

Otpuštanje unutarnjeg kaosa

Hooponopono-The-Miracle-Ritual-of-Forgiveness

“Unaprijed vas molim da mi ne zamjerite ako sam u krivu:)
Naime, nakon citanja ”iskustava” onih koji hopsaju odredjeni vremenski period, i koji navode ”pogorsanje” (kog god segmenta zivota to bilo) jedno pitanje mi se stalno mota po glavi.  I glasi: Da li je moguce da se hopsanjem dobije neka bolest? Kakvo je vase misljenje o tome?
Procitala sam da neki ”sumnjaju” da im je hopsanje to iznijelo na povrsinu kako bi cistili…”

-Milena

Hvala na inspiraciji Milena!

To je dobro pitanje. “Da li Ho može pokrenuti neku bolest ili sr.anje?” Kad bi ga postavljali u svakom segmentu života, onda ne bismo zapadali u probleme. Međutim, mi smo, na žalost, pasivni u svojoj svakodnevnici, nemamo kritički um u smislu preispitivanja vlastite odgovornosti oko svega što nam se događa. A upravo smo tu zakazali. Postavljamo ga tek kada trebamo učiniti korak više i preuzeti odgovornost, kada smo na korak ka razrješenju, a onda od straha odustanemo.

Kada bi vam se pojavila neka viša sila i ponudila izbor: “Želiš li proći kroz malo bure i brže se očistiti od tereta prošlosti, programa i sjećanja ili da sve ostane kako jest pa da kasnije bude teže?” Što biste izabrali? (Čini mi se da već svojom svojim zanimanjem za Ho pokazujete svoj izbor.)

Svatko tko želi biti vrhunski u nečemu zna da mora proći s.anja da bi to postao. Liječnici odlaze na ratišta, jer znaju da će tamo steći najbolje moguće iskustvo. Veliki broj biznismena je krenuo od otvaranja vrata u predvorju i penjalo se polako, premda su možda imali priliku odmah sjesti na krov zgrade. Što veći stres u šegrtovanju, to bolji majstor! To je neka univerzalna formula i možda princip koji nas tjera da dolazimo iznova i iznova na ovaj planet.

Kad čistimo onda na površinu izbija naše zaboravljeno šegrtovanje. Mi provociramo sjećanje na stvari koje su nas dovele dovde i kojih se želimo riješiti. Problem je što smo zaboravili i ne znamo koje su to stvari. One izbijaju na površinu kroz situacije i druge ljude i tako nam ukazuju na korijenske uzroke našeg trenutnog stanja, kakvo god da ono bilo.

Mi smo uvijek okruženi kaosom. To je ono kad na stol bacite piljevinu od metala, a ispod magnetom šetate po stolu i kaos za vama putuje. On će nas uvijek vjerno pratiti, sve dok ne otpustimo magnet u sebi koji ga privlači. Odatle osjećaj drvlja i kamenja po životu dok hopsamo: postali smo svjesni te ružne sjene.

Dakle, možete biti sigurni da će vam Ho izbiti s.anja na površinu! Ali vi sada imate instrumente koji će vam pomoći da se nosite s tim. Znači, nije da vas je iskrcalo iz aviona u džunglu, pa se snalazite kako znate, nego sad imate GPS, vrhunsku opremu, odlučnost i kao najvažnije, inspiraciju za vodiča. Džungla je neminovna, živimo i lutamo u njoj tko zna koliko milenija, a sada imamo pomoć. Sve što izbije iza svakog stabla, grma, šume – možemo prepoznati kao preslik unutarnjeg kaosa i shvatiti kao priliku da otpustimo i oslobodimo se iz tog gustiša.

Ali ne brinite, ide to pomalo:)

-Neno Ljubić

Kad čistimo, zavesa konfuzije se podiže

tlo

Božanstvo nas posmatra, i uvek nam šalje svu potrebnu pomoć koja nam je u tom trenutku potrebna.

Kad se zaglavimo, i ne znamo kako dalje, moramo imati na umu da se odgovori nalaze u nama . Ne vidimo ih od buke programa koji naviru u svest. Pokušavamo da se kontrolišemo, a pritom se konstantno čekiramo novim šljamom krećući se od prodavnice, ka poslu, prevozu i nazad na putu ka svom domu. Uglavnom na kraju dana više i ne znamo šta je naše a šta smo pokupili od ljudi koje smo sreli. Uglavnom u zavisnosti od naše vibracije, tog trenutka na nas ostavi utisak burna svađa u prevozu, ili nežni zagrljaj zaljubljenog para u parku. Nije presudno da znamo šta je čije, ali je važno da smo svesni da to postoji u nama. Ako nas sputava i koči u svakodnevnom radu, mora biti isceljeno. Međutim moramo znati da teške životne prepreke uvek donose važne poruke kao i rešenja. Zaključke da se dalje ne može na stari način, i da se neke navike i odnosi moraju rapidno menjati. Kako se već zna da se veliki karmički izazovi otplaćuju do 30-te godine, pa ako nas i dalje nešto pritiska to je znak da sami moramo rešiti rebus.

Za nekog ko nas posmatra sa strane uvek je rešenje lako, a za nas predstavlja pravu noćnu moru. Tako i naš Tvorac uz budno oko prepušta da sami otkrijemo zagonetku, dajući nam po nekad i dodatno vreme za rešavanje. Moramo biti strpljivi i temeljni, a On će se uvek umešati te tolio da bi ostali na pravoj stazi. Ako bi nam ponudio odgovor na tacni onda to ne bi bila naša transformacija i celovita promena. Ne bi bio naš uspeh. Kad čistimo, tada se zavesa konfuzije podiže i mi počinjemo jasnije da vidimo gde je srž zastoja. Koliko smo uporni u stvarnoj želji za rešavanjem naše blokade i spremni da se zaista menjamo kroz pokajanje, opraštanje i ljubav, imaćemo više uspeha. Večna Inspiracija uvek zna koliko smo spremni da podnesemo i u kojoj fazi smo trenutno i kad ćemo biti u stanju da prihvatimo veću odgovornost, i lekcije iz viših razreda.

Ali isto tako, što smo odgovorniji i probuđeniji i pomoć koju dobijamo biva nam jasnija i bolje je tumačimo. I na kraju, što smo bliži ostvarenju cilja iluzija u vidu straha se povećava, ponekad praćena jakim telesnim tegobama u želji da nam zada jak udarac kako bi odustali i vratili se pod njenu kontrolu. Tada treba biti uporan, čistiti jer počinje naš najveći preporod, naše ćelije se isceljuju i harmonizuju . Učimo da kao voda zaobilazimo prepreke i bez otpora pronalazimo put, ka cilju koji glasi -Jedinstvo i ljubav prema sebi, a tako onda i sa svima.

Ja sam, kako sada znam imao blokade u mnogim segmentima, a da nisam ni znao da one utiču presudno na moj život. Praktikovajući Ho* svaki dan otkrivam nešto novo o sebi. Okovi se skidaju i svetlost polako ulazi i obasjava tamne prostore našeg bića. Čistim na svoj način od 1994 /tada nisam znao da je to bio Ho,/ godine kada se moj život posve promenio i krenuo savim drugim pravcem…. Sve se odigralo uz veliku simboliku broja 7 koji je obeležio preko 20 događaja sa jakom sinboliom. Sve mi se čini da rekapituliram u ovom životu sva iskustva i polako se prisećam svega proživljenog od davnih vremena…imam osećaj kao da sam star bar 1000 godina…
P.S.
Samo da svima prenesem da sam prošao faze kada mi je strah i konfuzija bio dnevni meni. To je trajalo preko 4 godine, i po određenom stavu nekih učenja o zakonu privlačenja ne bi imao šanse da preživima, a kamoli da se izvučem bez loših posledica. Nisam ništa negativno iskreirao i privukao, osim haosa u glavi koji sam prevazišao i naučio važne životne lekcije… svako od nas ima zacrtan put kojim ide, i na kraju neko pre, neko kasnije ali uvek stigne na zajedniči cilj…

Važno je uvek imati na umu da je Tvorac uvek tu sa nama i nadzire naš rast i onda kada nas svi otpišu pa i na kraju, kad i mi dignemo ruke od života . Ako zastanemo i malo se primirimo u tišini uvek možemo čuti poruku upućenu nama„ Ja nisam odustao od tebe, JA verujem u tebe dete moje“.

HvHvHv…

Vladimir Tamindzic