Već neko vrijeme mislim o ovome, čudim se, i iako hopsam, ne mogu se dovoljno nadiviti svemu. Ponekad mislim kako mi neki neće ni vjerovati, ali ovo je grupa čuda, pa evo i jednog mog.

Uglavnom, svi znate kako je kad se morate uknjižiti na osnovu kupoprodajnog ugovora, a prodavatelj je preminuo. Dakle, to je zezancija kakve nema. Treba vam podrijetlo nekretnine, te potpisi nasljednika (u mom slučaju 3) da se odriču prava na to blablabla… Ne znam ni sama što mi je sve odvjetnica nabrojila da ćemo ja i sestra morati napraviti da bi dobili “polog u knjigu dokumenata” (to je stoga što za mjesto nekretnine ne postoji zemljišnik, nego samo katastar). Znale smo da smo same krive, jer smo nakon kupoprodaje samo platile porez. Proces je to kompliciraniji stoga jer se neke čestice poklapaju u dijelovima s našim nasljedstvom,… Anyway, mi odlučile to sada istjerati do kraja i u konačnici raščistiti i sve to među sobom.

Ja javila mami, jer ona je blizu katastra što sve treba pitati i koje dokumente provjeriti na katastru. Nije ni odvjetnice bila sigurna kojim će to putem ići, jer nije znala kako je stanje u knjizi pologa. I taman koji dan prije nego je mama otputovala u Trogir, ja se uhvatim sređivati neke kutije, tražeći bilježnicu sa jednog seminara. Sredim par kutija, ali ne nađem ništa. Ostanu mi samo dvije kutije u kojima su fotografije i ja skoro odustanem od traženja, ali nešto (Netko) me ipak natjera da i njih pročačkam. Između fotki nađem jedan papir. Otvorim ga… kad ono… Dozvola za polog dokumenata za čestice x i y…. molim?…. je li ja ovo dobro vidim? Čitam ja ponovno. čitam dokument za koji nisam pojma imala da postoji… I stvarno- upravo za taj i taj kupoprodajni ugovor, sestra i ja već imamo dozvolu upisa!!! Kad? Kako? Bog zna, a mi se nitko ni ne sjećamo!

OK, ja nisam preuredna u slaganju dokumenata i taj sam dokument uvijek bez razmišljanja mogla tamo odložiti. Ali moja sestra ga uopće nema, a morala ga je i ona dobiti. Moja odvjetnica ga nema i ne zna da postoji… Otkud se onda tu stvorio? Ne znam. Može biti da se sve poklopilo. I da je odvjetnica bila neupućena, i da je moja sestra (inače uredna s dokumentima) zametnula negdje ovu važnu dozvolu… ali tko je mene vodio to jutro do nje?

Ne mogu se dovoljno načuditi ni dan danas. Naći dokument koji vam treba ko ozeblom sunce u kutiji u kojoj nije trebao biti, dok niti ne znate da postoji i dok taj isti dokument ostali niti nemaju? Što reći? Hvala, hvala, hvala… samo to!

– Vedrana Meštrović

O Bože, o Bože… ne staje. Ide dalje. Ja ne mogu vjerovati.
Smijem se i plačem istovremeno, srce mi titra. Ne mogu vjerovati. Osjećam se kao kada sam se prvi put u životu zaljubila. 😀
Otvara se jedna prekrasna prilika.
Ljudi moji, ne znate u što se upuštate kada izgovorite Hvala ti i Volim te, budite spremni na osmijeh svemira koji će se otvoriti pred vašim očima, Bog će vas tetošiti svakom novom osobom koja vam uđe u život…
Ja ne mogu vjerovati što mi je tehnika donijela u život i samo sam – jako sretna!

Detalje jednom kasnije kada se skockam. 🙂

– Petra Varšić

Dan žena, na izgled kao svaki dan, ali meni poseban dan jer sam dobila prekrasan poklon a samo zbog dviju divnih riječi: HVALA TI, VOLIM TE.

Imam jednu stalnu mušteriju koja je jako negativna, stalno kuka, mrzi sebe, mrzi svoje tijelo, jednom riječju psihički nestabilna osoba. Kad god mi dođe i počne pričati, odnosno jadati se, ja dok ona priča čistim, hvala ti… hvala ti….

Tako to traje već jedno mjesec dana. Jednog dana ja njoj kažem: Zašto ste tako puni mržnje prema sebi? Možda bi Vam sve bilo puno bolje da se malo pozabavite svojim uvjerenjima i da počnete voljeti sebe, a kad volite sebe ovaj vaš život će se promijeniti na bolje i sve će te drukčije gledati. Ona me pogleda s nevjericom i upita: kako to mislite?.

Onda joj ja ukratko ispričam za hopo, predložim materijal koji da pročita i pogleda seminar. Ona sve to posluša i kaže da će pokušati, a ja mislim: ništa od svega toga (ah… ta uvjerenja… hvala, hvala). I tako prolaze dani ona dolazi svaki dan, ali svaki dan sve manje priča o svojim problemima, a ja ništa ne pitam za čišćenje, a i ona ništa ne priča čisti li, ali vidim neke promjene na puno bolje (na njena uvjerenja).

I tako opet ona dolazi, ja intezivno čistim, što svoje neke probleme koji su nešto jače isplivali na površini pa se osjećam ha… ha… ha… i nije mi baš neki dan, tako odmah s njenim ulaskom počinjem čistiti nju. Međutim dolazi do jednog divnog preokreta (a ja i dalje hopsam bez obzira što vidim da situacija – stanje velika pozitiva). Žena je prihvatila moj hopo, odušljevljena ali ima samo nešto što joj nije jasno pa da joj objasnim. Ok ja joj objasnim jednu stvar u vezi čišćenja, a ona kaže: Znate, kao da me Bog poslao k vama jer samo
mi je još ovo pojašnjenje falilo.

Da, nije “kao” nego ti Bog šalje ljude, događaje, situacije kao blagoslov, da bi h ti očistila.
Došla je do mene, poljubila me u obraz i hvala vam, hvala vam, promijenili ste moj život. Ne nisam ja već ti sama jer si preuzela odgovornost i počela si sebe voljeti, a to su ti rezultati ovih divnih a tako jednostavnih riječi: HVALA, VOLIM TE.

Moje srce  je počelo tako sretno kucati, a ja sam se osjećala tog momenta predivno jer sam uspjela jedno ljudsko biće naučiti kako je to prekrasno kad sebe voliš, a i onda sam shvatila da sam očistila i neko svoje uvjerenje.

ETO DRAGI MOJI HOPSIĆI, IMA LI LJEPŠEG POKLONA ZA DAN ŽENA?
Puno vas sve volim, hvala vam što postojite, što volim riječi Hvala i Volim te.

– Vojka Mesnik

Dragi moji hopsići moram podeliti jedno iskustvo s vama.

Verujem da niko od vas ne voli to prolećno, generalno sređivanje sa krečenjem i ostalim rekonstrukcijama, još kada je u pitanju kuća od 450 kvadrata onda možete misliti kako sve to izgleda. Od jutra do mraka zadnjih tri nedelje kroz kuću prolaze razni majstori, menjaju se pločice, kreči se…. sve u svemu gužva, prašina i ono najgore promaja na sve strane. U svoj toj gužvi od jutra do mraka, kada dođe noć ja jedva čekam da odem pod tuš i u krevet. Sve vreme hopsam da sve to protekne najbolje što može i da se što pre završi.

Medjutim, od sve te gužve i loma neobraćam pažnju na sebe. Pre dva dana osetim blagu prehladu no nestignem da obratim pažnju na to već pomislim ˝proćiće˝ i nastavim sa kuvanjem kafa kontrolišući da se sve uradi kako treba. Do kraja dana ta mala prehlada poče da se pojačava a vrhunac svega je desno oko koje je počelo da me peče (najverovatnije od promaje i prehlade). Uveče dok sam tonula u san prodje mi kroz glavu da danima nisam skinula sočiva ali sam bila toliko umorna da nisam imala snage da ustanem.

Ujutru me probudio jak bol u desnoj slepoočnici, ustanem i odem do ogledala. Imala sam šta da vidim: desno oko je bilo crveno, kapak poluspušten, a ispod oka velika kesa. Strašno, pomislih, samo da majstorima skuvam kafu i idem do apoteke da kupim kapi za oko koje me inače osim što je bilo crveno peklo i suzilo.

Dok smo pili kafu dodje komšinica i još sa vrata me upita šta mi je sa okom. Stvarno bi trebalo da odeš do lekara, očajno izgleda – reče ona. Odgovorih joj da samo da završim nešto i idem odmah da to rešim. Kako sam rekla, tako isto nisam uradila. Uhvatila me dnevna kolotečina i dok sam se okrenula pala je noć. Kada sam se pogledala u ogledalo oko je izgledalo još crvenije a otok još veći. Definitivno sam rešila da ujutru čim ustanem odem i kupim te kapi jer je moglo biti još gore. Pre nego da zaspim preuzela sam 100% odgovornost za svoje desno crveno oko, rekla sam: žao mi je, oprosti mi molim te što sam svojim postupkom izazvala infekciju oka, hvala ti, volim te volim te volim te. Rekla i utonula u san.

Ujutru, prilikom budjenja, prva misao mi je bila da sve ostavim i odem do lekara ili apoteke. Pošto sam se malo uspavala, brzo sam se umila nepogledavši se u ogledalo i strčala u prizemlje gde su me već čekali prvi majstori i stavila vodu za kafu. Vrlo brzo je stigla i ona moja komšinica od juče. Dok mi je prilazila, začudjeno uzviknu: šta si uradila sa okom, za jednu noć je prošlo, sada je beonjača potpuno bela i zdrava. Nisam verovala svojim ušima i otišla do ogledala da pogledam. Iz ogledala su me gledala oba moja zdrava oka. Od otoka i crvenila ni traga. Nasmešila sam se (i sada se smešim dok pišem) i poslala poljubac mom liku u ogledalu.

– Dragana Vujisić

Danas je jedan od onih dana kad neočekivano dobijam odgovore i rešenja na situacije koje su me saterale u ugao pre 2 meseca.

Pitanja sam prestala da postavljam jos tada, usmerila sebe na čišćenje i hopsanje i ćutala. Konfuzija je bila jaka, meni neshvatljivo jer u životu mrava nisam zgazila,  a desile su se strašne stvari. Zahvaljujući grupi, HVALA VAM, prepustila sam se i uronila u sebe. Nisam tražila, očekivala, uslovljavala… samo sam pustila znajući da će na kraju biti ono što je najbolje za mene. Ali nešto je nedostajalo, promena je bila očigledna, samo sam imala čudan osećaj da mi nešto treba, ali šta…

Jedne večeri pojavljuje se prijatelj i moj osmeh se vraća, u momentu ostavljam telefon i odlazim do svog cveća. Inače sam veliki ljubitelj cveća i ceo stan i balkon su prepuni… slika koju zatičem me poražava, toliko sam se isključila da nisam videla da moje cveće nema ljubavi, nema te živosti, nisam ga volela i pevala kao inače. Otvorila sam oči i vratila se onome što mi je svo vreme trebalo, što me ispunjavalo i bilo deo mene. PRIRODO, HVALA TI… VOLIM TE..

Slučajnosti ne postoje. Danas se brzinom svetlosti rešava situacija oko posla i još sam pod utiskom. Oduvek mi je novac bio samo sredstvo i ništa više, jednostavno nikakva osećanja, čak se ego potrudio da se ponašam mehanički. E, tako je i bilo dok nisam prihvatila odgovornost i shvatila da sam time stvorila još niz programa. Onda sam pustila sve i hopsala… U rukama sad imam pismeno izvinjenje i prekid procesa… U stvari proces ne postoji, samo njihova želja da se vratim na posao… Čudo… Ali taj posao više ne želim, nije dobar za moje zdravlje,  moju porodicu, za mene. Ne vidim sebe tu i ta spoznaja me jako veseli. Šta ce biti dalje, čime cu se baviti, videcu… Biće ono sto je najbolje za mene i u pravo vreme.

A sada, sada se vracam hopsanju… HVALA VAM…VOLIM VAS… OD SRCA

– Olivera Pavlović

Dragi svi,
samo da vam ispričam moju priču o Ho oponopono na djelu.
Nije neka priča al veseli.
Jučer i danas sam morala u Zg na neki seminar vezan uz posao.
Početak je bio ujutro baš u ulazak u gužvu a završetak u izlasku sa popodnevnom gužvom, pa se ti snađi kako znaš.
Izbjegavam gužve jer moji osjećaji tada baš nisu idealni.

Naravno da sam prije spavanja ponavljala VOLIM TE, HVALA TI, kao i svaku noć ali ovaj put sam malo pojačala 🙂

Ujutro krenem za Zagreb i cijelim putem ponavljam HVALA TI, VOLIM TE.

Ulazak na rotor je bio bez zastoja. Iznenađenje je bilo neopisivo, i opet ja HVALA TI, VOLIM TE, jer sam još morala naći parking u krugu zgrade u kojoj je bilo predavanje, da ne pješaćim predugo.

I opet iznenađenje. Čeka me mjesto,…… baš za mene 🙂

Sa predavanja se vraćam kući i ja opet HVALA TI, VOLIM TE.

I opet …..nema gužve……♥ ♥ ♥ ja sretna i presretna stgnem doma.

Mislim si sinoć: ovo je prošlo dobro, a kako će biti sutra?
HVALA TI VOLIM TE ♥ ♥ ♥

Danas se ponovio isti scenario, ali …… plus dodatak ♥ s moje strane.
Opet bez gužve.

Nakon predavanja smo svi skupa otišli na ručak i kolegice su pčele pričati o problemima sa ovim, sa onim, sa šefovima itd. Kako ja ne mogu dugo šutjeti rekla sam im, uz ostalo i o HVALA TI, VOLIM TE.
Bile su oduševljene, ali pomalo zbunjene…… naša struka i ovo im baš nekako nije sjelo.
Al hoće ♥ ♥ ♥

Seminar je započeo sa HVALA TI, VOLIM TE i završio s HVALA TI, VOLIM TE, ali ovaj zadnji dio su čuli svi.

Sve vas volim, HVALA VAM, VOLIM VAS ♥ ♥ ♥

Branka Plevnik – Krivokuća

Moram vam ispričati priču o starom mačku po imenu Mimo.

Prije nekoliko mjeseci kod mojih roditelja doselio se mačak. Ne znam koliko ima godina, ali po njegovom izgledu i ponašanju zaključili smo da je već u poodmaklim godinama. Kretnje su mu bile usporene, a zbog bolova u zadnjim nogama nije se puno mogao kretati. Obično je po čitave dane ležao na stolici, sakriven ispod stola – da ga nitko ne ometa.

Nedavno se nekud odšetao i nije ga bilo puna dva dana. Vratio se jedva dišući, otvorenih usta, s navučenim srednjim kapcima na očima. Jezik mu je konstantno virio iz usta, i ništa nije jeo punih deset dana. Mama ga je hranila na špricu, dajući mu juhu i mlijeko. Kada sam ga išla posjetiti bila sam tužna, moji su roditelji mislili da mu se bliži kraj i da kod njih provodi svoje zadnje dane.

Kako svim srcem volim životinje, odlučila sam čistiti njegove probleme. I krenulo je: Hvala, Volim te, Hvala, Volim te… Svakodnevno sam mijenjala čašu sa vodom i molila je da pomogne mačku olakšati boli. Također je isto činila i mama. To smo radile nekih tjedan dana u natrag. I sada dolazi ono u što sam se potajno nadala:
Upravo me nazvala mama i kaže: ”Znaš, Mimo jede! Ne odvaja se od tanjura, ni sam ne zna što bi prvo pojeo. Već petnaestak minuta se ne odvaja od tanjura…” Začudila sam se i rekla mami da ne pretjeruje, da mu u početku daje samo laganu hranu, ali ona se smije i kaže: ”Kako da mu ne dam jest, kada jede kao da mu nikada ništa nije niti bilo.” Vijest me je iskreno razveselila, ali onda je mama izgovorila još nešto što me je još više začudilo – ”Mačak trči travnjakom kao zec”, rekla je…”Vidjet ćeš kada dođeš. To kao da nije onaj isti mačak.” Njega noge više ne bole.

Nisam znala što bi rekla na to, srce mi je počelo brže kucati…
Još razmišljam i ponavljam u sebi: Dragi Bože, Hvala Ti, Volim Te, Hvala Ti, Volim te… Uzimam čašu s vodom u ruke, i njoj se od srca zahvaljujem…

Jedno malo, čupavo stvorenje opet uživa u životu. 🙂

Hooponopono – Hvala ti ♥

– Senka Laginja

Evo da Vam napišem rješenje svojih problema u ovih devet mjeseci hopsanja, (meni su bili veliki problemi). Imala sam kronični cistitis (upala mjehura). Stalno pod antibioticima, brusnicama, raznim čajevima. Malo se smiri, pa nakon par danaopet bukne, i nikad kraja tome.

Kada sam počela s hoponoponom, preuzela 100% odgovornosti, čistila (jasno, ne znajući što se čisti jer Bog najbolje zna), nisam imala očekivanja, ali niti razmišljala što se čisti. Nakon tri mjeseca hopsanja ja shvatim da nemam nikakvih problema s mjehurom, a od 9. mjeseca/2012. nisam popila niti jedan antibiotik niti nikakve pomoćne biljne čajeve.

Drugi problem je što sam stalno bila pod ljekovima radi vratne kralježnice. Napominjem da sam inače knjigovođa pa sjedim za kompjuterom nekad i po 15 sati, dakle za kralježnicu najlošiji položaj. Međutim nakon 5 mjeseci čišćenja i taj problem u potpunosti je rješen. Nema više nikakvih lijekova, i dalje sjedim isto za kompjutorom (pogotovo evo sad ova dva zadnja mjeseca – jer imam završne račune).

Za vrijeme čišćenja, a nisam znala što se čisti, imala sam velike otpore, u smislu lupanja srca (što prije nikad nisam imala) i iz mene je izlazio neki nedefinirani strah.
Ali hvala, hvala Bogu to je sve sad iza mene.

Još sada imam jedan zdravstveni problem o kojem vam neću pisati dok se ne riješi jer o svojim problemima nikad ne pričam, i ne želim da drugi preuzimaju odgovornost za moje probleme, a niti da ih umnožavam, već sam sretna da se ti programi rješavaju kod drugih.

Napominjem da su moji ukućani, a najviše moj muž, veliki negativci, muž i ne zna da ja radim čišćenje jer bi mi to otežalo (uopće za sada ne zna za hopo). Kad dođe vrijeme, kad Bog da znak da je spreman vjerujem da će i on krenuti tim putem. Ja za sada žestoko čistim i svog muža (od negativnosti), jako mi je teško ali vjerujem da Bog najbolje zna kad i što.

I na kraju nakon ove duže priče da napomenem da se u potpunosti slažem da o problemima nikad ne treba pričati već samo čistiti, čistiti, selotejp na usta, i jasno – preuzimanje 100%odgovornosti.

Evo dragi moji hopsići to su ta divna čuda, i zato nikad ne odustajte, jer sve ide po savršenom Božanskom planu.♥ ♥ ♥

– Vojka Mesnik

Naš prijatelj je obolio od teške vrste leukemije i primao terapije. Moj suprug mu je nosio knjige i videa Lazareva i Hooponopona…

Sve mu je to bila novina, ali je dobro prihvatio i molio se… Nakon nekog vremena vade se novi nalazi jer doktorici nešto nije jasno… Ispostavilo se da bolest pod starom dijagnozom više ne postoji, sada je u pitanju hronična leukemija s kojom se živi dvadesetak godina. Terapije koje je dobio nisu mogle imati nikakav uticaj na novu dijagnozu…. Zar sve to nije nevjerovatno? Griješe li ljekari baš svaki čas na tako krupne i očigledne bolesti? Da li se osoba promjeni i očisti, pa uslijede čuda? Čak i na istim snimcima na kojima je bolest bila vidljiva, više nije. Ako je tako, onda je zaista SVE moguće! Našem prijatelju, očigledno, slijedi još nešto čišćenja i mijenjanja…………

Kako god, ovaj dio o mijenjanju prošlosti mi je toliko fascinantan i oduševljavajući….. hvala, hvala, hvala…

– Tanja Todorović

Evo jedna ho’opononovska 🙂

baš su me potaknuli postovi od T.T. i onako, malo ohrabrili 🙂 lijepo je vidjeti kako se sve slaže i kako sve dolazi na svoje. I sam sam u ovih 6 mjeseci koliko hopsam doživio svega i svačega. Prvo kad se uhvatiš u koštac s problemom, pa krećeš raditi, pa se gubiš, pa se pronađeš i izgubiš, pa opet u krug… ali nakon završetka svakog kruga naučiš nešto o sebi… nije uvijek zabavno, ali to je samo zato što tražimo smisao na krivo mjestu.

Sve se događa sa nekim razlogom, sve ima smisla – dogodi se samo da se nekad izgubimo u traženju smisla… No, jedino što mogu sa sigurnošću reći, bar u mom slučaju, da ništa ne ide onako kako mi želimo – ide bolje od toga – ovdje i sam sebe malo ohrabrujem – kad duboko udahnem i stanem na trenutak, znam da sve ide u najboljem mogućem redu, čak i bolje od toga – živi bili pa vidjeli 😛

Hvala na pozornosti ♥

– Ivan Tomasić