“Prihvatanje spoljašnjeg ujedno je prihvatanje samog sebe.”

Sinoć sam naišla na ovu rečenicu i još uvek sam pod utiskom. I to vrlo snažnim. Da, jasno mi je odavno da spolja nema ničega što već nije u meni, da su ljudi i okolnosti oko mene samo odraz mene same, odnosno mojih programa. Znam da sam odgovorna za sve što mi se dešava u životu i prihvatila sam tu odgovornost s radošću. Da, da, znam i da prosuđivanje okolnosti u mom životu dolazi iz uma koji naravno ima vrlo ograničen pogled na stvarnost.

Međutim, nikada o tome nisam razmišljala na način iz gore navedene rečenice. Dakle, kada ne prihvatam spoljašnje događaje, kada se u sebi ili na glas bunim protiv nečega u spoljašnjoj realnosti, ja u stvari odbacujem samu sebe! S druge strane, znam koliki je značaj samoprihvatanja i ljubavi prema sebi, to stalno naglašavam u svom radu. Prava, duboka promena moguća je tek kada zaista prihvatimo sami sebe, kao i sve okolnosti u svom životu i kada za te događaje više ne krivimo druge ljude, sudbinu ili sam život.

Jasno je da je prihvatanje svih okolnosti mnogo lakše uz ,,hvala ti,, i ,,volim te,, ove reči upravo kao da govore – prihvatam tvoje postojanje, hvala ti što si mi pomogao da osvestim ko sam ja u svojoj suštini, ipak ti si samo programčić koji mi više nije potreban.

Verujem da su svi naši programi tu, da bi nam pomogli da spoznamo svoju pravu, Božansku prirodu.

Kakav divan dan!

– Suzana Vemić