Dugo već razmišlajm da s vama podelim moje iskustvo… Ja sam u maju išla za Ameriku kod sina, lep povod – diploma, ali idem sama, a tri leta, 24 sata na putu. Čistila sam jos pre polaska i rekla sam: super, let od 10 sati iskoristit ću za čišćenje… Ali u startu iz Beograda kasnimo sat vremena, pao sistem… Ulazimo, nemamo svoja sedišta,nisu nam čekirani koferi, tako da u Amsterdamu to moram da ponovim – da podignem prtljag i da čekiram karte za ostala dva leta.
Ali ja naravno smirena, uspem da podignem prtljag (zahvaljujuci jednoj Bosanki koja zivi u Holandiji) trčali smo sve vreme jer je vremena bilo malo, a aerodrom ogroman. Ona me ostavlja ispred KLM šaltera samo da predam prtljag, ali red je bio ogroman, a meni preostalo samo pola sata do leta. Šta se desilo, ja pitam ženu koja se šeta, šta da radim? I gle čuda, dolazi čovek i samo zbog mene otvara novi šalter, ali ja znajući da nas ima još iz našeg aviona pozovem i ostale i čak propustim neke. Uđem u avion 15 min pre poletanja…

Kada sam stigla nisam imala osećaj gde sam došla i da sam toliki put prevalila, bila sam potpuno odmorna.Tamo sam se super provela, to je za roman. Povratak je bio još uzbudljiviji. U stratu kasnimo tri sata, nevreme u Atlanti, zatvoren aerodrom, tako da smo Iz Memfisa dva puta ulazili i izlazili iz aviona… Propuštamo naš let, ali uspemo da čekiramo zadnje dve karte odma za sledeći let, za Pariz, ali u Parizu propuštamo let – jedan jedini koji tog dana išao za BG. I onda 22 sata na aerodromu, ali sad nisam sama tu je sin. Mi smo se smejali, ispričali se…. to je jedna posebna priča, opet sa osmehom na licu. Kad smo stigli u BG posle 48 sati puta, zamislite, mog kofera nema. Ja opuštena odmah čistim… sad procedura šalter, zapisnik…kad zena kaže: pa vas kofer je već stigao….

Pa sad vi vidite jel deluje ili ne. Volim vas sve… hvala hvala…

– Ljiljana Mijajlović Sartori