U poslednjih nekoliko godina, konačno sam shvatio da je moj najvažniji zadatak da budem ono što jesam. Ali, biti ono što jesmo, uopšte nije lako. Najčešće je razlog u tome što uopšte i nemamo pojma šta smo, tj. što smo se mnogo udaljili od svoje prirode. Ukoliko počnemo da se bavimo tim pitanjem, pre ili kasnije otkrićemo da smo, ispod svih maski sećanja koje nosimo – čista Ljubav, mir, sloboda…

Da li je to zaista moguće, uz sve ovo što primećujemo u svakodnevnom životu? Jeste, ali je to gotovo nemoguće videti, jer živote vidimo kroz naočare naših sećanja. Kroz njih nije moguće jasno videti sadašnji trenutak. Jednostavno, nekada davno smo nešto doživeli, dali tom događaju značenje, a sa njim i osećanje. Nakon mora takvih događaja, zaboravili smo da smo mi oni koji interpretiramo događaj, te zahvaljujući tome život dalje vodimo u skladu sa sećanjima, a da pritom toga nismo svesni. Upravo na osnovu tih sećanja mi danas mislimo, osećamo i ponašamo se.
Ali, to ne mora da bude tako! U legendarnom „Malom princu“ Egziperi kaže da suštinu nije moguće videti očima, već je do nje moguće dopreti samo srcem. Ukoliko se nekako probudimo i krenemo putem svog srca, imamo na raspolaganju veoma zanimljiv, ali ne baš lagan zadatak da se oslobodimo sećanja i vratimo svojoj istinskoj prirodi. Posle više godina posvećenosti, došao sam do stanja uma u kome neprijatne stvari koje me izvode iz unutrašnjeg mira ne žive dugo. I sada mi je jasno da sa duhovnom praksom, problemi ne nestaju u potpunosti, ali mnogo brže uspevam da nađem mir sa onim što se dešava i tako uživam u svojim trenucima na ovoj planeti.

Evo kako izgleda jedan takav proces. Pre nekoliko dana, u potpunom miru, otišao sam u prodavnicu. Taj mir je zaparalo dovikivanje jedne devojke sa ženom, za koju sam ubrzo shvatio da je njena majka. Istog časa pojavio se glas kritičara u meni i osuda: „Pa zar se tako ponaša? Trebalo bi da je bolje vaspitana“, itd… Naravno, bio je dovoljan taj trenutak da se više ne osećam dobro, jer nisam bio u potpunom miru. Ipak, godine ulaganja energije u odnos sa svojom podsvešću, koja me sada sama podseća na čišćenje i praćenje misli u umu, odmah me je vratila u „volim te, volim te…“. I samo tren kasnije pojavila se misao: „Da si sad u Nuli, koje bi značenje dao ovom događaju?“ Momentalno je u mislima odjeknulo: „To je dobro!“. U mom umu „To je dobro“ ima značenje savršenog događaja koji je u skladu sa planom bezuslovne Ljubavi. I naravno, istog časa, devojka i majka su odjednom u mojim očima bile – slobodne osobe koje komuniciraju na svoj, jedinstveni način. Ko je zapravo taj koji propisuje na koji način će komunicirati majka i ćerka? Da li sam to ja? Da li sam i ja nekada možda pričao podjednako glasno, ako ne i glasnije? Glas kritičara je utihnuo. Unutrašnji mir se na velika vrata vratio, a čitav proces je trajao manje od pola minuta.

Kada se oslobađamo sećanja, imamo priliku da češće čujemo glas svog srca. Što ga više sledimo, vremenom bivamo ono što jesmo – Ljubav, mir, sloboda… A kada smo zadovoljni sobom, kada smo ono što jesmo, radimo ono što želimo i sledimo svoj osećaj, onda je mnogo lakše prihvatiti sve ostalo u našem svetu i dozvoliti mu da bude upravo ono što jeste.

-Marko Maoduš