Svatko od nas ima u sebi unutrašnje dijete, kojeg većina ignorira jer je ono podsjetnik na sve ono što u svom životu želimo zaboraviti. To maleno unutrašnje dijete je ostavljeno da se samo nosi sa svim neugodnim situacijama koje su nam se desile u životu. Zamislimo neko djetešce od 3 godine kako stoji napušteno i samo, u mraku, bez ljubavi, njege, hrane, kako ga nitko ne vidi, svi ga ignoriraju, kao da ne postoji. Ono je željno i gladno ljubavi i pažnje, brige i radosti, no sve što ima je ono samo, bez nade, bez oslonca, bez znanja postoji li sutra i kakvo je. I ne samo da je puno prošlih neugodnih iskustava, nego mu tovarimo i sva nova, sve ono što zelimo udaljiti od sebe jer nas podsjeća na nešto iz prošlosti i boli kao živa rana.

Što bismo napravili odraslom čovjeku za kojeg znamo da se tako ponaša prema trogodišnjem djetetu? Ne želim niti misliti kako bismo ga razapeli optužbama, razvlačili po svim novinama i vijestima, smišljali koja je kazna za njega najbolja kako bi dugo patio. Ne bismo prema takvoj osobi imali milosti niti ljubavi, smatrali bismo da je zvijer. Pomislimo sada da takva osoba sjedi u svima nama i da se zove naša unutrašnja odrasla osoba. To je ona koja uredno ignorira dijete u sebi i ne vodi brigu o njemu. U nama postoje 2 osobe, dijete i odrasla, i najčešće su nepovezane. Rezultat toga je i život ovakav kakav najčešće živimo, pun neizjesnosti, straha, patnje, boli, ljubomore, ljutnje, različitih ovisnosnosti, nesređenih privatnih i poslovnih situacija,… Djeluje tako jednostavno, da se čini nemogućim. Zar je moguće da se mir nalazi u tome da odrasla osoba konačno osvijesti dijete i da počne brinuti o njemu? Netko će reći, glupost.

No, probajte, čisto fore radi, pomisliti da u vama čuči jedno malo ostavljeno djetešce. Svaki put kad ste uplašeni pomislite da je uplašeno djetešce u vama i umjesto da se bavite rješavanjem svog straha, bavite se svojim unutrašnjim djetetom. Zamislite da dolazite do njega, da ga grlite, mazite, pitate ga zašto je uplašeno, tješite ga ili samo držite u krilu, možda mu i govorite da će sve biti dobro, da ste uz njega i da ga više nikada nećete ostaviti. Možete mu se i ispričati i reći da ste ga dugo zanemarivali, ali da odsada s ljubavlju i pažnjom brinete o njemu i da se ničega više ne mora bojati. Mozda vam neće vjerovati, no budite ustrajni i pružite mu ljubav i pažnju.

Nakon nekog vremena ćete vidjeti kako u vašem srcu više nema straha, nego golema ljubav i golema sigurnost i moć. Ne samo da ste uspjeli utješiti dijete u vama, nego se osjećate moćni jer ste uspjeli utješiti sebe, u situaciji koja vas plaši ste kao odrasla osoba preuzeli brigu o malenom djetetu i to vam je dalo osjecaj moći. Više nema situacije u kojoj se možete bojati jer uvijek znate da se to boji dijete u vama i da u vama uvijek ima dovoljno snage da ga utješite i brinete o njemu. Ako to možete, onda možete sve. Vaše malo dijete odrasta sigurno i sretno, a time automatski u vama nema nesigurnosti i nesreće. Vi stasate u sigurnu i stabilnu odraslu osobu koja s mirom i sigurnošću kroči kroz život.

– Bojana Benović
Dopuštenjem autorice prenijeto s: http://osobnisvemir.wordpress.com/

Čovjek može vidjeti manje od 1% elektromagnetskog spektra
i čuti manje od 1% audio spektra.

Ako ovo čitate,
Vi putujete 220 km u sekundi
po cijeloj galaksiji.

Ljudska bića imaju 46
kromosoma, 2 manje od
krumpira.

Postojanje duge
ovisi o čunjićima u vašim očima;
za životinje koje nemaju te stvarčice,
duga ne postoji.

Dakle, ne samo da možete vidjeti dugu,
Vi je i stvarate.

Božanstvo kaže: “Kada se ti pomeriš, JA se pomerim. Kada ti učiniš korak, JA učinim korak. Ali kada se ti prepustiš, JA čistim put ispred tebe, baš u tom trenutku – ni minut pre ni kasnije.“
Dr Hew Len

Odgovornost

Ho’oponopono je drevna havajska tehnika, koja je postala popularna nakon objavljivanja knjige “Nulte granice” Džo Vitali (Zero Limits – Joe Vitale). To je vrlo jednostavna i efikasna tehnika u čijoj je suštini upravo preuzimanje 100% odgovornosti za sve što se dešava u našem životu. Najčešće odgovornost mešamo sa osećanjem krivice, te je upravo zbog tog neželjenog osećanja i odbacujemo, braneći se. U stvari, osećanje krivice nema ničeg zajedničkog sa prihvatanjem potpune odgovornosti. Osećanje krivice nas blokira, tako da nam jedino važno postaje da se od njega nekako zaštitimo. To obično radimo, prebacujući krivicu na drugoga. S druge strane kada prihvatimo da smo mi stvorili sve oko sebe, odnosno da u našem životu nema ničega, ali baš ničega što nema veze s nama, onda to može biti vrlo oslobađajuće. Jer, ako smo nešto kreirali, onda to znači da to možemo i promeniti ako nam se ne dopada.

“Stalno pokušavam da nešto promenim, ali ne uspeva mi, kako to?”, možemo se zapitati i to s pravom. Stvar je u tome što mi ne kreiramo samo svesno, već i nesvesno. A u našem nesvesnom su mnoge blokade, programi, odnosno podaci kako iz zovemo u ho’oponoponu.

Naši problemi su samo ponovljena sećanja iz prošlosti koja se pojavljuju kako bi nam dala šansu da gledamo očima ljubavi i delujemo inspirisani Božanskim. Sećanja su u stvari programi koji nisu samo naši, već ih delimo s drugim ljudima. Oni su zajednički, a način da ih se oslobodimo je da pošaljemo svoju ljubav božanskom. Božansko čuje i odgovara ali na način najbolji za sve i u vreme koje je najbolje za sve.

Mi smo kreatori. Stvaramo stalno, svesno ili nesvesno. Međutim, nemoguće je biti svestan svega što se dešava u nama i oko nas, jer mnoge stvari radimo nesvesno. Svakako da utičemo na stvaranje svog sveta upravo sada, ali to se u velikoj meri dešava nesvesno, bez naše svesne kontrole ili znanja. Ovo je razlog zbog kojeg samo pozitivno mišljenje često ne daje željene efekte. Naime, naš svesni um nije jedini kreator naše stvarnosti. Ogroman je broj informacija koje nesvesno primamo i šaljemo u spoljašnju realnost.

Jasno je da ne možemo kontrolisati svoje nesvesne reakcije. Ova želja za kontrolom u stvari potiče od našeg Ega. Složićete se da nije baš mudro dopustiti Egu da bira i odlučuje za nas, pošto smo se uverili da on ne raspolaže svim potrebnim informacijama.

Zašto u svoj život privlačimo probleme? To su jednostavno program koji kao neki CD stalno sviraju, samo što je ton ponekad sasvim smanjen. To što ga ne čujemo ne znači da nije uključen!

Kako da se oslobodimo ovih programa, podataka?

Govoreći “Volim te”, “Hvala ti”. Izgovarajući ove jednostavne rečenice mi govorimo: Žao mi je zbog svega što je u meni, a što je dovelo do ovog problema. To znači preuzimanje 100% odgovornosti. U ho’oponopono tehnici se ovaj proces naziva čišćenjem, jer čistimo programe, odnosno podatke izgovarajući “hvala ti, volim te”. Postoje različite verzije ove tehnike gde se predlaže izgovaranje i fraza: “Žao mi je, molim te, oprosti mi”. Dr Len kaže da je u jednom “Hvala ti” sadržano sve navedeno, ali ako neko želi da izgovara sve četiri fraze, to nije problem.

Pri praktikovanju ove tehnike ne možete pogrešiti, jer  Božanstvo samo čeka da budemo spremi i zamolimo da nešto očisti, odnosno otpusti. Pri tom, mi ne znamo šta se tačno dešava, koji se to programi brišu. Briše se ono što smo mi spremni da otpustimo, a mi sami najčešće ne znamo šta je u pitanju. Sve dok se mi držimo za problem, on ne može ništa da uradi, jer poštuje našu slobodnu volju. Ako ste spremni da preuzmete 100% odgovornost za sve što se dešava u vama, ne možete pogrešiti. Ljubav može izlečiti sve. To je zakon univerzuma, kada pokucamo, vrata se otvaraju, samo je potrebno da odlučimo da zakucamo.

Ljudi se često pitaju da li je potrebno da osećaju ljubav i zahvalnost dok izgovaraju “hvala ti, volim te”. To nije neophodno. Mabel Kac, saradnica dr Lena, kaže da je mnogo bolje da izgovaramo “hvala ti” čak i kad osećamo bes, nego da se u potpunosti predamo svom besu i negujemo misli koje ga podržavaju. Ona izgovaranje ovih reči poredi s pritiskanjem tastera za brisanje na našem kompjuteru i naglašava da nije važno kako se osećamo u trenutku kad ga pritiskamo, on će svejedno nešto izbrisati. Dakle, najvažnije je da govorimo “Hvala ti” i “Volim te” ma kako se osećali. Ako ste ljuti, obavezno pokušajte i bićete zapanjeni kojom brzinom će vaša ljutnja nestati.

Ho’oponopono molitva

Mir neka bude s tobom, sav moj mir. 
Mir koji sam Ja, mir koji Ja jesam. 
Mir uvek, sada i zauvek, 
Moj mir Ja dajem tebi, moj mir Ja ostavljam s tobom
ne svetski mir, već samo Moj mir. 
Mir mene.

– Suzana Vemić

Što tražimo?

Jedna od najdražih izreka koje sam ikada čula je ona Iris Apfel: “Najgori modni promašaj je kada se pogledate u ogledalo i ugledate nekog drugog.” Učestala u modnom svijetu, ova se izreka lako da primjeniti u svakodnevici.

Koga vidite kada se pogledate u ogledalo? Osobu od povjerenja? Razočaranje? Osobu koja radi u poduzeću? Osobu koja je sretna jer je u vezi? Dobrog prijatelja? Žrtvu? Snažnu osobu? Majku/oca/ljubavnika/izdajnika?

Znate što je interesantno? Cijelo to vrijeme kada odraz u ogledalu pokazuje masku koju trenutno nosimo, mi čeznemo za nama samima. Sigurno ste u ruke dobili fotografiju proslave mature ili neku drugu fotografiju na kojoj ste između mnogo ljudi i vi. Koga ste prvog potražili?

Sebe.

Uloge nam omogućuju da preživimo u svijetu fizičkog iskustva, naša fluidna priroda se ne mijenja, da bismo je sakrili i učinili se društveno prihvatljivi, prihvaćamo uloge koje nam prvo nametnu roditelji. Muškarci nauče ne plakati i sakrivati osjećaje, a žene uče da su slabe. Život se zbilja čini poput labirinta u kojem krenemo krivim putem i prije nego prohodamo. Daljnje uloge usvajamo preko društva ili kroz traume, mnoge od njih su korisne, koliko god sakrivaju našu pravu prirodu, u datom momentu se ponašaju poput flastera i štite krhke dijelove nas, pomažu nam da zadržimo integritet i da se naša unutrašnjost ne uruši pod traumom.

Tricky part je u tome da se identifikacija s ulogama dešava uglavnom na podsvjesnom nivou i kao što reče mislilac kojem sam zaboravila ime “Kada poželimo skinuti masku koju dugo nosimo, s njom ćemo otrgnuti i dio naše kože”.  Masa ljudi krene skinuti masku, dopuste sebi luksuz da budu ono što zapravo jesu i u momentu kada osjete trganje kože, vraćaju masku i ostave je zauvijek. Nikada ne spoznaju da je nužno otrgnuti i dio kože jer ona označava dio nas koji još uvijek nosi bol i patnju traume zbog koje smo stavili masku, a skidanjem maske je spreman umrijeti. Bol kao posljedica čišćenja je sigurna uvertira u smrt uvjerenja koje odlazi u nepovrat i otvara nam pogled na našu autentičnost za kojom čeznemo. Ujedno, činjenica je da koža zaraste i da je koža koja prekrije ožiljak puno čvršća i tvrđa od obične kože – ožiljci su mjesta na kojima nas je jako teško ozlijediti. Kada skinemo jednu masku, otvaramo jedan segment nas samih i nikada ga više nećemo trebati sakrivati.

Kažu da možemo spoznati sve tajne postojanja kada slijedimo Sokratovu misao “Spoznaj sebe”. Na putu otkrivanja najvećih tajni univerzuma, jedino što nam stoji na putu smo mi sami.

Uzmite fotke s mature, ponovo potražite sebe, svi to radimo. Zanimljivo je da to radimo spontano, bez promišljanja. Ovaj put imajte na umu da ono što mi tražimo, istovremeno traži nas.

Dopustite sebi da se pronađete.

Napisala: Petra Varšić

– Dopuštenjem autorice, preuzeto s http://carobna-suma.com/2013/06/26/spoznaj-sebe/

Srećne žene stvaraju srećnu decu

Ho’oponopno pomaže da budemo u nultoj frekvenciji, da budemo na pravom mestu u pravo vreme, sa pravim ljudima. Drugi dan seminara namenjen je i našem intelektu koji uvek želi još informacija. Kada mu pružite informacije onda je spremniji da preuzme 100% odgovornosti i otpusti. Uvek delim sa ljudima ono što je meni pomoglo da više koristim ho’oponopono.

Čini mi se da su žene deo čovečanstva koji je skloniji samopreispitivanju, traganju za samospoznajom i da su donekle otvorenije za promene. S druge strane, ženama je teže da steknu pravo samopoštovanje i zavole sebe.

“Definitivno mi žene možemo stvoriti mir na zemlji. Ne treba da budemo žrtve sa niskim samopoštovanjem, već da se povežemo sa svojom snagom, sa onim ko smo zaista. To ne znači ići protiv muškaraca, ne znači da se takmičimo sa muškarcima, mi smo ovde zbog različitih stvari, a sve one su veoma važne. Žene su jednako vredne kao muškarci, muškarci su jednako vredni kao žene. Radi se o međusobnom podržavanju i zajedničkom radu, ne o takmičenju. Mi žene smo te koje deci daju život, a takođe smo im primeri. Naša deca veći deo vremena provode sa nama, gledaju nas i slušaju, tako da smo mi model.

Zato treba da budemo srećne, da budemo svoje, kako bi naša deca mogla da budu srećna i svoja i kako bi naučila da sebe stave na prvo mesto, da rade za sebe. To nije sebično. Jer ako mi nismo u redu, niko neće biti. Zato što sve počinje od nas, a posebno u našim porodicama, našim zajednicama. Srećne žene stvaraju srećnu decu, srećna deca stvaraju srećne poslove i veze. Zato treba da budemo srećne i da otkrijemo ko smo zaista. Da se probudimo i otkrijemo svoju snagu, ali ne kroz demonstracije, takmičenja, ili ponižavanje muškaraca, već kroz zajednički rad. Mi smo iz nekog razloga napustile svoju moć. Sada je samo potrebno da napravimo drugačiji izbor…

Kada smo mi ono što jesmo, onda ćemo svojoj deci dozvoliti da budu ono što ona jesu. Kada smo mi srećni, naša deca će biti srećna. Mi ne želimo da naša deca prođu kroz ono kroz šta smo mi prošli, mislimo da mi znamo više i bolje i želimo da ih naučimo, ali mi ne znamo ništa. Ako ne znamo šta je najbolje za nas, kako ćemo znati šta je ispravno za njih? Imam predivan odnos sa svojom decom, ali to je zato što držim jezik za zubima i dozvoljavam Bogu da ih vodi i uči, da im pruža prilike koje su prave i dobre za njih. Oni su sjajni momci, vrlo sam ponosna na njih. Hvala bogu, probudila sam se kada su oni bili u uzrastu od 14 i 11 godina, a ja sam se promenila na dobar način, tako da su mogli da vide kako u životu uvek imamo izbor i da od nas i naših izbora zavisi šta ćemo privući u svoj život.

Dakle mi jesmo 100% odgovorni. Za njih je to bila najvažnija lekcija. Umesto da kroz život idu kao žrtve i misle – takva mi je sudbina ili takav je život ili takve su žene ili poslovi, oni znaju da uvek biraju. Kada deca znaju da imaju slobodan izbor i da život nije ono što im roditelji pričaju, to ih oslobađa. Moja deca su naučila da oslobode sama sebe. Rekla sam im: “Ne treba da radite stvari zato što ja mislim da su ispravne, nego zato što funkcionišu u vašem životu i čine vas srećnim.” Moja knjiga “Najlakši način za odrastanje” sadrži sve poruke koje bih volela da sam dobila dok sam bila mala, sve ono što sam otkrila mnogo kasnije kada sam se probudila. Želela sam da podelim to sa odraslima, knjiga je za decu od 3 do 100 godina. Nama je potrebnija nego našoj deci, ona to već znaju i čekaju da mi shvatimo. Zašto da se mešamo u živote svoje dece, misleći da znamo bolje. I roditeljstvo je uz ho’oponopono mnogo lakše, život je mnogo lakši, zato sam knjigu nazvala Najlakši način. Najvažnije je odgajati srećnu decu, a ne buduće profesionalce ili vrhunski obrazovane ljude.