Mala HO priča

kjPrije dvadesetak dana sam se probudila i po prvi put, nakon mjeseci i mjeseci umora i obeshrabrenja u potrazi za poslom, osjetila sam radost i želju da dograbim papir i olovku i pišem (u međuvremenu sam hopsala, mada ne baš uvijek i redovito).
Na momente mi se činilo da mi neko šapuće… nisam pitala, nisam komentarisala, samo sam zapisivala.  Tako je nastala ova:

Mala HO priča

Jednoga jutra stvari su došle do dna. Činilo mi se da će mi se i um i tijelo rasprsnuti od problema i bezizlazne situacije. Ne znajući više šta da radim, posegnula sam za hrpom papira koji su godinama kupili prašinu na polici. Natjerala sam samu sebe da počnem čitati. Nakon par stranica, činilo mi se da znam šta trebam raditi.

„Volim te“, rekla sam glasno.
Moja podsvijest je zastala i pogledala me kao da sam sišla s uma.
„Znaš, ovo mi se nikako ne sviđa“, nastavila sam.
„Aha, ni meni“, slegnula je ramenima okrenuvši mi leđa u namjeri da ode.
„Slušaj, mislim, stvarno sam zabrljala. Žao mi je.“
„Šta ti je žao?“
„Ma onako, uopšteno mi je žao. Mislim, što sam stvorila čitavu ovu glupost. Zbilja mi je žao. Je’l možeš ti to zbrisati?“
„Zašto bih?“
„A zašto nebi? I ti si nas lijepo uvalila u ovo. Ja sam htijela da nam bude bolje, davala sam ti sve one lijepe sličice i afirmacije, a vidi u šta si nas ti uvalila.“
„Da, da. Tebi je uvijek neko drugi kriv. Čitaj dalje.“
„Slušaj, stvarno mi je žao. Molim te oprosti mi. Znam to o 100% odgovornosti. Ne moram dalje čitati. Zabrljala sam i žao mi je i molim te da mi oprostiš.“
„Šta tačno želiš da ti oprostim“, smijuljila se moja podsvijest.
E pa neće me ovaj put preveslati, pomislila sam. Tačno sam znala šemu koju sprema. Počeće vrtjeti jednu scenu za drugom, jedan događaj za drugim. Ja se obično na to navučem i počnem racionalisati. I eto ti ga, u tren oka počnem tražiti rješenja, stvarati scenarije i određivati strategiju, ciljeve i afirmacije. Ali ne i ovoga puta.
„Ovaj put ćeš mi oprostiti sve. Ja dižem ruke. Nije me briga. Od sada ti preuzimaš komandu. Radi šta znaš.“
Podsvijest me je sada gledala u potpunoj nevjerici.
„A šta ćeš ti raditi“, upitala je.
„Kako šta ću ja raditi? Pa ja ću se lijepo izmaknuti da ti ne smetam. Evo, recimo, gledaću TV.“
„Ti nikada ne gledaš TV.“
„Eto sad hoću. Lijepo ću se namjestiti u onu fotelju. Evo vidi, daljinski, kafica… neću da te ometam dok čistiš.“
Moja podsvijst je nešto promrmljala, okrenula se i počela da čisti.
„Hvala ti“, rekla sam sa osmijehom.
„Da, baš. Mogla si tražiti čišćenje i ranije. Ovdje se baš nakupilo. Ima da se naradim i naradim dok sve ne dovedem u red. Bar donekle. Znaš da se ne može sve počistiti samo jednom pa da traje za sva vremena. Čistiti se mora neprestano.“
„Da, to mi je jasno“, slegnula sam ramenima i pogledala na sloj prašine na komodi. „Čim dva dana ne uzmem krpu u ruke počne se taložiti. Hvala ti što sve to čistiš za mene.“
„To si već rekla.“
„Volim te.“
„I to si već rekla“, obrecnula se mada sam po njenom glasu jasno osjetila da joj je drago.

Par dana nakon zapisivanja ove priče dobila sam poziv iz firme u koju sam mjesecima ranije poslala jednu molbu… i u međuvremenu na nju potpuno zaboravila.

– Lidija Djujić

Oglasi

One response

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s