Pitanje:
“…dakle,ovde čitamo samo sjajne priče, može i jedna drugačija?
Sa znakom pitanja na kraju (za one iskusnije).
Hopsam mesecima, nekad češće, nekad redje, imam i čašu s papirićem, i plavu vodu.
I čitam i čistim, i opet čitam, čitam i opet čistim.
I upadam u haose. žestoke.
Bez očekivanja sam, jer sve i da hoću, toliko je toga da ne znam ni na šta bih se pre koncentrisala u očekivanju.
Vojka je moj idol. Njene priče sam pročitala zilion puta. Kod nje sam pročitala da je bivalo i gore.
Znam priču o tavanu, ali na mom tavanu baš nije da se ništa nije spremalo.
Čitav život nešto spremam…
Pretpostavljam da ćete mi reći samo čisti.
Mene samo zanima da li je nečiji haos tako dugo trajao?
Hvala”
Odgovor:
Dakle, pitanje je do kada će trajati kaos? Hvala, fenomenalno pitanje 🙂
Paaa, sigurno je i Vojka jednom govorila: “Ovo su sve sjajne priče, ali evo vam moja drugačija!” Pa onda mi kažemo: “Čisti, Vojka, čisti!” A njoj se to učini kao ništa posebno, jer ona zaista čisti! Onda dođe odjednom spoznajna revolucija u čudima i promjenama, pa je ovaj razgovor od maloprije ona posve zaboravila! . Nestao interes za kaosom, njegovim porijeklom i kako će s njim!
Dakle, zašto razmišljamo o “kada će to čudo/razrješenje već jednom”? Što je to uopće i tko zapravo pita? Da bismo ovo “razriješili” u koliko-tolikoj mjeri, valja nam razlučiti tko uopće želi znati i insistira na odgovoru!
Pita ono što je i stvorilo kaos! Pita strah. On je taj koji kaže: “Ja čistim već godinama, ali mir ne dolazi!”
Ako zamislimo da smo more, onda bi kaos bio na površini, a dole bi bio mir. Ono što mi radimo jest neprestani fokus na površinu, velike valove, orkane i buru i iz te pozicije iščekujemo mir. A zapravo, mir je cijelo vrijeme dole, u dubini! Upravo ova spoznaja je kraj kaosa!
Ovo znači da vrijeme ne igra nikakvu ulogu u osobnoj transformaciji iz “kaosa u red”, nego je to Odluka, trenutak predanosti svojoj Nutrini, miru što je oduvijek u nama.
Dakle, to možeš učiniti sada, odmah!
Ali zašto se to u praksi ne čini tako jednostavnim, zašto ne dopire do nas ta jednostavnost, moć te Odluke? Zašto je strah tako superioran u svojoj dominaciji nad nama?
Strah je neprestana projekcija iz prošlosti prema budućnosti – iz podataka prema podacima – takozvana neizvjesnost od gubitka! To je ta bura, paklena površina mora, našeg poimanja stvarnosti i moćan žderač energije koja nam je potrebna da zaronimo u dubinu, u Sebe i povratimo sjećanja o miru što “tamo” počiva. Mi se jednostavno nemamo snage oduprijeti!
Što ovo znači?
Znači da treba poduzeti korake kojim ćemo prestati hraniti strah, oduzeti mu snagu baš kao što je on oduzima i nama! Kako hranimo strah? Naravno, pažnjom. Potrebno je prestati činiti stvari koje smo do sada činili, a koje nas iscrpljuju. Učinimo promjene, donesimo odluke što ponekad i nisu posve ugodne. Treba se potruditi malo više, biti kreativan, maštovit, originalan. Vraćati povjerenje u Ljubav, u Sebe, koji točno zna način i voditi će nas, samo ako to dopustimo. Potrebno je rekapitulirati svoj život u onoj mjeri koji će nam razotkriti raskrsnice na kojima smo skrenuli u kaos. Potom čistiti ta sjećanja, rasturati ih sa Volim te, Hvala ti! Imamo svu moguću podršku za kojekakve odluke, samo učinimo prvi korak!
Mir je u nama, oduvijek je bio i biti će. Nema kaosa, to je iluzija.
– Neno Lubich
Ho'oponopono Tehnika 
Sjajno… Hvala….
NENO, znam da tebi odgovori nisu potrebni, ali tek jos jedna napomena za PITAOCA iz ove priče (nije citat, tek neki pročitani tekst, napisan mojim riječima) Nekog Zen učitelja su pitali kako je uspio da doživi 120 godina i ostane tako smiren i raspoložen, vedar i sa izgledom kao da mu nije ni 60. odgovorio je: “Kada sam jeo – jeo sam, kada nisam morao stajati, sjedio sam, kad nisam morao sjediti, ležao sam!”….. I kada sam prije čitala ovo, mislila sam: “Bah, ja mu mudrosti!” A otkad hopsam znam: Velika je to stvar – kad jedeš da jedeš!!! I da si cijelo vrijeme dok si jeo, zaista bio prisutan TU i kod svakog zalogaja bio svjestan da jedeš… Pokušavam dugo, da svaki zalogaj saznaćemo 33 puta i da svakom zalogaju kažem HVALA i priznajem, ah, teško je ali IDE, polako ali svaki put sve bolje…
HVALA HVALA HVALE
ps. u prethodnom tekstu je pogrešno upisana riječ “saznaćemo” umjesto SAZVACEM!
Dotakao me tekst i pitanje osobe sa početka koja se pita kada će “prestati” , pronađoh sebe u tom pitanju,pa imam potrebu da kažem koju reč,a možda i pomogne nekome moje iskustvo.
Već desetak godina tražim “odgovore”,jer osećam iz “dubine” svoga bića,da nešto na ovom svetu nije kako valja,a ni meni nikako nije udobno u sopstvenoj koži. Išlo je sve to kako je išlo.mnogo pročitanih knjiga,lepih saveta,seminara,al u svakodnevnoj primeni zapinje,ne znam što zapinje,uvek mislim ~ma nisu to dobri saveti,nemoguće je izvesti to ….al opet bih se vraćala,tragala i napokon razumela da stalno moram tražiti u sebi. Tek je tu počela “pobuna”(mozga,intelekta,ega,kako god hoćete).Ipak svetlost saznanja je sve više prodirala,pa su do mene dolazile baš prave stvari,kao i HO što je došao.
Ono,što bih želela ovde reći,a nekom može biti od koristi je sledeće : ja sam HO prihvatila kad sam već dobrano odmakla na putu oslobođenja od strahova svakojakih (a današnje celokupno društvo izuzetno potencira postojanje straha u svakodnevnom životu,jer na tome se i dobro zarađuje),meni je HO izgledao sasvim u skladu sa onim što ja verujem da JESTE. Strahova sam se oslobođala postepeno,a najveći korak je bio kada sam po ko zna koji put ostala bez posla u svojim 50-im (u međuvremenu moj život je bio obeležen mnogim velikim nevoljama koje su se preživele) i tada jednostavno i krajnje odlučno ODBILA sam da se i dalje plašim i prolazim celi onaj scenario noćnih uznemirujućih misli o neplaćenim računima,nema,nemam,a želim to,to i to i slične sadržaje,rekla sam sebi neka bude šta god (nek odem u zatvor,nek umrem…..)ali ja ne mogu to više izdržati i rekla bih otpustila sam ili rastopilo se nekako ( kada bi krenuli da se vraćaju strahovi i brige,ja sam opet odlučno rekla ” E, ne dam,ne može” i odlazili bi a mir se vraćao).Nećete verovati,ali svi računi bi bili plaćeni (u smislu da mi je novac došao iz najneočekivanijih izvora,kao i iz očekivanih,ali ja više nisam imala nikakvih očekivanja u smislu ma trebalo bi da mi ovaj i taj donese ili pruži nešto,NE,toga više nije bilo–možda će novac doći,a možda i neće,kako god ja samo želim u miru provesti svoj dan…..i zaista,zaista vam kažem 🙂
teče,evo ima tome već godina,nije ništa kod mene med i mleko da ne mislite da sam sad na nekom sedmom nebu,al moje “polazište” (osnova)za sve što mi dolazi u život se promenilo,pa samim tim i odluke.Nije to neki proces koji vam je nekako bombastično vidljiv,a možda i jest 🙂 ali ja sam vam baš dobro i ono što je najlepše to se jako odražava na moju decu.Ipak sada uporno i redovno čistim kao neku pesmicu u sebi a nekad i naglas da pevam i znam da je to još jedan novi ,bolji,veći korak na mom putu otkrivanja svoje istinske prirode.
Imala bih vam još toga napisati ali ne želim da vas pretrpam 🙂
Hvala vam svima na iskustvima koja ovde možemo razmeniti i volim vas.
Violeta Vojnović
Draga Vileta, smo pišite!
Mogu li objaviti na stranici kao poseban članak?