Ma, moran nešto napisat. Ka, nema me, pa me nema, pa me nema… Evo će sad bit nekih godinu i po od moga hopsanja (Karmen, hvala, hvala, hvala) i mogla bi puno toga reć.

Ali neću. Jedan put san se zaletila (sitite se božićne priče, i ne, neću sad o njoj jer ćete me opet uvatit u đir! I da, naravno da neman očekivanja da se i ovog Božića ostvari. Ovo mi je škola da ne trčin prid rudo! Jer san imala lani očekivanja do Božića objavit tu priču, pa ništa…. Jednostavno nije bilo vrime za to. A kad će bit, ne znan. Neman očekivanja. Točka. FUll stop. Neman očekivanja. Nemajte ni vi. Hihihihihiihi!)

A sad vanka zagrade. NEMAN OČEKIVANJA. I o tome se radi. Ne znan dal me kužite. Al otkako san prestala očekivat – stvari se pokreću! Okad sam počela prihvaćat – ide! Programi se brišu. Pomalo, ali se brišu! I sad bi ja ka tribala reć: anbilivibl!!! A nije anbilivibl! Nego je bilivibl!  Opet Karmen, hvala, hvala, hvala. Sorry šta san bila skeptična u početku, al štaš od mene. A kakva san mogla bit tako isprogramirana, jel da?

E sad bi čovik reka, a vid u ove renesanse!!! I da van pravo rečen, i je renesansa. Oni koji me poznaju, znaju. Da sam danas drugačija. Nisan drugačija samo zato šta san se ošišala nakratko ( A možda i jesan?!?!!?! Bit će da je ona grivetina bila isto skica u nekom programu!??!!?). Nisan drugačija zato šta san izgubila usput nešto kila (A možda i jesan!??!?! Jer, kad prihvatiš sebe……hm?). Shvaćam da ništa nije van mene. Sve je u meni. I to je to.

Poanta ovo teksta u kojemu je svega nadrobljeno je: U POTPUNOSTI NEMATI NIKAKVA OČEKIVANJA! Jer, eto mislila san da neću, al moran van reć, uz onu prijašnju – imat ću još jednu božićnu priču!!!!! Ahahahahahahahahahahahahahaha! A sad vi imajte očekivanja, pa ćete je čut malo morgen!!!!   

– Žana Sunara