Čistim, a ništa se ne događa

omen

Često se pitamo: kako to, ja čistim, a ništa se ne događa? A je li djelujemo? Netko je lijepo rekao “only action counts” (samo se djelovanje računa) ;)

Znate ono kako urođenici komuniciraju sa svijetom oko sebe? Sa šumom, životinjama, vjetrom, mirisima? Oni su u interakciji s prostorom koji ih okružuje i u tom odnosu preživljavaju, evoluiraju kroz svjesnost. Znači, ako lovac ide u džunglu loviti, onda on prati znamenja i simbole koje mu šuma šalje kako bi uspio u nakani da ulovi životinju ili možda pronađe vodu. Ni mi nismo iznimka – nama je također zadaća da komuniciramo sa svijetom i postignemo svjesnost odigravanja iza zavjese kako bismo mogli zaista preuzeti odgovornost. Hew Len razgovara s autom, cestom, avionom! Što mislite zašto on to radi? Koja je razlika između njega i urođenika? Pa prvenstveno u tome što je on morao slomiti samovažnost i ego koji mu je šaputao kako je to glupost razgovarati sa stolicom, dok je urođeniku to prirodno stanje! Na sličan način Len dolazi i do alata. Osluškuje što mu univerzum kaže i kroz čišćenje dolazi do razumijevanja tih poruka, do jasnoće koja mu omogućuje da donese kvalitetne odluke. On nema problema nama reći da trebamo sunčati plavu bocu s vodom! Zato jer je siguran, nema nedoumica da je to alat kojeg je dobio od univerzuma, Božanstva, Izvora, kako god to nazvali. Koja je razlika između njegove sigurnosti i naše nesigurnosti? Mislite li da je Len poseban? Razlika je samo u tome što je on premostio svoju pažnju izvan sobice svakodnevne pozornosti i proširio se u veći prostor, tamo gdje je ekipa :)

Čišćenje je ustvari uklanjanje prepreka između nas i univerzuma, gradnja energetskog mosta kojim komuniciramo sa svim što nas okružuje. U jednom trenutku će nam postati jasno da je ta komunikacija dvosmjerna! “Pitaj i dobit ćeš”, opet je netko rekao :)

Dakle, ako idemo tražiti (lovac) posao ili partnera onda ćemo pokušati saznati što se događa u okruženju (šuma), kakvi se impulsi se javljaju duboko u nama, u želucu, u plućima (znamenja). Pratiti ćemo pozorno te znakove, svijet oko nas i svoje tijelo, te pokušati saznati kakve putokaze nam daju da pronađemo najbolji posao, partnera. To su sve alati koje neprestano dobivamo, baš kao i Hew Len! Ali naš posao ih je prepoznati kao takve, slomiti strah, nepovjerenje i samovažnost koja sve proglašava nevažnim i glupim.

Znači ako stalno nailazimo na partnere koji nas maltretiraju, onda hopsamo da očistimo temeljni uzrok zbog kojeg privlačimo te likove, radije nego da nas večeras ne izmlati kada dođe doma! Krajnji cilj je iscjeljenje, odnosno odraditi posao kojeg imamo sada i ovdje učiniti. Zato se kaže da su alati koje sami dobivamo vrlo osobni, zapravo ekstremno osobni, usudio bih se reći. Oni su naša direktna interakcija s Božanstvom i kao takvi zlata vrijede.

Preuzimanje odgovornosti znači djelovanje. A to djelovanje je upravo korištenje svega što nam dođe s velikom pažnjom i ljubavlju. Onda ćemo imati i vrhunske, ali i brze rezultate.

– Neno Lubich

Kako sam počeo da Ho’opsam

spirituality11Upoznao sam predivno biće, ženu koja je mojoj dragoj i meni počela da priča o ho’o ponopono tehnici!!!

Ništa to meni nije bilo jasno. A onda mi je dala knjigu Nulte granice i tako sam ukapirao za početak!!! Ali nisam počeo odmah da praktikujem…

Onda sam odgledao video materijal o Hew Lenovom i Joe Vitaleovom seminaru iz devet delova po dva sata koji sam pronašao na youtube i ukapirao da sve vreme tog seminara Hew Len samo čisti!!!

Tada sam počeo kad god se setim da govorim u sebi hvala, hvala, hvala!!! I da pevušim :
Hvala i volim te, volim te i hvala, hvala i volim te, volim te i hvala!!! Na neku melodiju koja je potpuno u mojoj glavi i veoma jednostavna!!!

Setio bih se po neki put u toku dana da govorim hvala, hvala, hvala!!! I primetio sam da mi za to vreme u glavi nema drugih misli!!! Samo hvala, hvala, hvala!!!

Setim se tako po nekoliko puta u toku dana i govorim hvala, hvala, hvala!!! I potražio sam kada se održava seminar ho’o ponopono i da li ga uopšte kod nas ima?!?

Shvatio sam da Hew Len ne drži seminare kod nas, ali sam bio presrećan uvidevši da njegova učenica Mabel Katz dolazi u Zagreb!!!

I takođe sam shvatio da ću morati ovoga puta da seminar preskočim jer nisam imao novac u tom momentu a seminar je bio za kratko vreme pa sam pomislio kako neću moći da za tako kratko vreme taj novac skupim!!!

Eto, ograničenje koje sam sam sebi postavio, sada to razumem ali tada nisam…

Uglavnom, nikada ranije nisam ni za jednu tehniku o kojoj sam čitao imao niti želju niti potrebu da idem na seminar! Ovo je prva!!!

Tako ja sa svojom dragom dogovorim da ću sledeći seminar kada bude bio u Beogradu da idem i da bih voleo da i ona ide ukoliko želi.
A taj sledeći je bio organizovan tek za godinu dana!!!

Ja nestrpljiv, al šta ću!!! Počeo sam sve češće i češće da se vraćam na hvala, hvala, hvala!!!
I trajalo bi to po par trenutaka, desetinu sekundi a onda misli opet odlutaju…

Pa se osvestim opet posle sat dva, pa opet počnem sa hvala, hvala, hvala!!!
I opet nekoliko sekundi to traje, pa opet misli odlutaju!!!

Uporan ja, ali nije lako setiti se stalno i ho’opsati!!!!
Nije lako jer naviknuti smo da mislimo, brinemo, tako smo živeli ceo život do sada a sada se to odjednom menja!!!

Nije lako, ali polako je moguće!!! Što je više vremena prolazilo, ja sam sve češće osvešćivao svoje misli i vraćao ih na hvala, hvala, hvala!!!

A onda je došao i seminar, nakon kojeg sam odmah poželeo da ga ponovim za sedam dana i u Zagrebu!!!

I odlučio da ću posećivati svaki sledeći seminar koji mi budeo bio dovoljno blizu da mogu da odem na isti!!!

Ono što se meni izdogađalo nakon seminara podelio sam u nekoliko tekstova i sa vama.
Mnogo toga još nisam ni stigao da napišem!!!!

Sada sve češće i jasnije osvešćujem šta mi se događa i zauhvalan sam na svakoj usaglašenosti, a takođe i na svakom problemu jer oni su prilika za čišćenje!!!

I lepe stvari su takođe prilika za čišćenje, i to su takođe sećanja koja je potrebno čistiti!!!
Ja čistim samo sa hvala,hvala, hvala!!!
Meni taj alat trenutno jedino odgovara!!!

Čaša vode svaki dan ujutru i uveče i u toku dana menjam vodu kad god se setim!
Bez papira ispod čaše, ja osećam da Bog zna bolje nego ja!!!

Plava solarna voda koju pijem!!! I to je sve!!!
Ponekad se setim još ponekog alata kada mi je potrebno ali u suštini to je to!!!

I, naravno, sada sve više i više čistim, brže osvestim kada mi misli odlutaju i brže se vratim na hvala, hvala, hvala!!!

- Danilo Ilić

Trebamo sanjati svoje živote, ne živjeti ih

neno

Svakodnevni život ispunjen programima, podacima i sjećanjima iscrpljuje našu životnu silu i na neki način utaba našu energiju, baš kao staze duboko utabanog snijega. Za to vrijeme svježi, netaknuti snijeg stoji po strani i čeka da na njemu slikamo svoje snove, svoju veličinu i radost.
Sve što znamo o sebi je zapravo vrlo siromašni lik u priči o nama samima koja se odvija u umu. Mi u svojim glavama neprestano opisujemo svoju svakodnevnicu, zabrinutost, strah i vezanosti, i održavamo to stanje jako uvjerljivim.

Kada utonemo u san i diktatura unutrašnjeg dijaloga popusti, onda čak počinjemo dobivati i neke moći! Možemo letjeti, prebacivati se iz mjesta u mjesto samo sa pomisli! Možemo biti u svakom kutku univerzuma a da se uopće ne bavimo, niti nas iskreno zanima kako smo putovali, gdje je vozilo i tko nas je doveo tu! Snovi su također kreacija unutrašnjeg dijaloga, ali u njima je stisak programa daleko manji, što nam daje priliku da čuda prihvaćamo kao nešto najnormalnije na svijetu. Sad zamislite kako bi to bilo kada bismo totalno bili bez programa, u Nuli? Pa Superman, Spider Man, Hulk i ekipa bi zujali oko nas poput malenih pčelica i gledali kako da nas usluže :)

U snu nema besparice. “Tamo” je fokusna točka na trenutak u kojem se san događa i onaj nemar za “zašto” i “zato” nam dopušta da putujemo po Beskonačnosti kroz prihvaćanje naše moći da smo to u stanju. Zapanjujuće je da smo majstori otpuštanja, odlično to radimo kada nema poglavara što pita zašto to, kako to! :) Trebamo dakle, sanjati svoje živote, umjesto živjeti ih. Jer mi ne znamo živjeti. Mi tek kopiramo živote, prebacujemo priče o sebi drugima oko nas, poput teniske loptice, ja tebi o sebi, ti meni o tebi.

Čini se da treba odustati od života da bismo zaista živjeli. Oni koji dožive iskustvo bliske smrti, počnu živjeti tek nakon njega. Ali ne mislim da fizičku smrt, fizičko odustajanje! Mislim na hodanje po snijegu bez traga iza sebe, na nemar za tim ukopanim replikama tuđih slikovnica, pričica i bajki. Mislim na svjesnost svake pahuljice s neba kao potencijal naše svijesti.

Mislim na Ljubav <3

– Neno Lubich

Kad te HO zakuca glavom u prozor ;)

ostati pozitivan
Evo i mene sa iskustvom koje zelim da podelim jer je meni najupecatljivije a i smesno :)

Elem, kako sam u potrazi za poslom i to mi je u ovom trenutku propritet, hvala, hvala, hvala, odem ti ja na neku prezentaciju multilevel marketinga ( sto mi se inace nije nikada dopadalo, niti sebe videla kao deo toga ). Nacin prezentacije mi se ne dopadne, celni ljudi isto tako ne, ali mi se dopadne osoba koja me je dovela. U svemu tome “prepoznam” ja ideju ( ubedim sebe ), volim da radim i komuniciram sa ljudima, nista se ne prodaje, i onako sam kod kuce, pa bi to moglo da bude resenje. Treba da se plati clanarina 150 eur, i to se meni uklopi. Dam ja usmeni pristanak, i tako tumaram po kuci, sve vreme pravim planove . razvijam biznis u glavi i HOPSAM. U svemu tome, u jednom trenutku iz sve snage udarim glavom u prozorsko okno :D hvala, hvala, hvala…….Tu ti se ja malo zamislim, shvatim to kao znak i, da skratim, javim da ipak ne zelim da budem deo toga.

Dobijem, tako jedan agresivan mail, kako ce mi biti zao, ali ce tada biti kasno…..hvala, hvala, hvala <3

Eto kada ne moze drugacije, ni osecaj da ti se nesto ne dopada, onda te HO zakuca glavom u prozor :D:D:D

Ovo mi je jedno sjajno iskustvo!!!!!!

– Saska Karganović

O otpuštanju

Letting-Go

Otpuštanje je od najveće važnosti kod čišćenja, zapravo jedino što se zaista tada i događa! Međutim, intelekt ne može pojmiti otpuštanje, to je njemu suluda ideja, nešto neizvedivo, apsurdno. “Kako da otpustim?”, pita se intelekt. Kod otpuštanja uvijek je problem u linearnom shvaćanju tog fenomena, kao da puštamo konopac ili tanjur iz ruku. Sjećanja i programi nemaju jasnu liniju odakle počinju i gdje završavaju, stoga je umu neshvatljiv taj koncept. Kako otpustiti je pitanje na koje uistinu ne postoji zadovoljavajući odgovor! Postoji samo djelovanje.

Dakle, moramo pomoći umu da otpusti, a to ćemo učiniti odustajanjem. Odustajemo zasićenjem Ljubavlju prema sebi. Ako svakodnevno radimo na voljenju i prihvaćanju sebe, to je djelo bez premca! U njemu je sadržan najviši nivo svijesti. Čišćenje je ustvari uklanjanje zapreka što blokiraju protok Ljubavi iz Sebe u posudu života. A kada je ona ispunjena Sobom, onda ćemo imati snage odustati. Odustajanje je tako energetska sitost, nezainteresiranost za zamjene koje smo zapanjeno prigrlili kao surogat svojoj Ljubavi i vezali se za njih. Ta vezanost je intelektualna, dok je otpuštanje energetsko, apstraktno i ne može ga se opisati kao alat. Nije stoga moguće otpustiti na isti način na koji smo i prigrlili. Dokaze za to imamo gotovo svakodnevno: kada na “silu” izgubimo nešto bez čega smo mislili da ne možemo i ako smo preuzeli odgovornost, radije nego se sažaljevali, otkrijemo blagodati koje zaista oplemene naš život.

Mi se očajnički držimo za strah, bolest, patnju, sulodog šefa, duga je to lista. A zapravo nam treba samo jedna stavka! Te nema na listi, ona je već integrirana, došla je tvornički s nama, neizreciva, a opet je najdominantnija kada joj to dopustimo!

Kažu, najbolji je put onaj sa Srcem. Ako gradimo Ljubav, onda je jedina posljedica tog čina otpuštanje. To je tada put sa Srcem.

Ne možemo se osloniti na um da će otpustiti! On to nije u stanju jer ne zna razliku između prihvaćanja i otpuštanja. Njemu je dovoljno par puta nešto ponoviti, bespogovorno će to prihvatiti kao neki postulat, zakonitost života. Tako je prihvatio svo smeće koje se skupilo i koje sada moramo čistiti. Zapravo, da bismo otpustili, potrebna je energetska “zamjena”. Ljubav je jedina kompenzacija, Božansko uravnoteženje koje može istinski otpustiti za nas.

Put otpuštanja je najteži, jer ga se um užasava. Ali opet – i Ljubav je nemilosrdna! Ona neprestano spaja razbacane puzle energije iz periferije svijesti natrag u novu sliku života. Jedini uvjet je da dopustimo da se maleni dijelovi slažu po inerciji Izvora, Božanstva, umjesto po staroj koja je bila prije. Ako insistiramo na staroj slici, otežavamo sili uravnoteženja da se odvija, pa će i drame biti veće dok čistimo.

Zaokupljenost Ljubavlju uklanja ambicije uma za otkrivanjem zašto su ovi problemi, zašto je šef idiot, zašto nemam novca. Svaki put kada insistiramo na zašto, onda sjećanja dodatno učvršćuju svoje pipke za naše energetsko tijelo, stvaraju nove linije dok prebiru za razlozima po inventaru u našem nesvjesnom.

Kaže se da svako zašto ima i svoje zato! Pa da, to je zbog toga što je “zašto” uteg, a “zato” lanac kojim smo vezani za njega. Kada smo Ljubav, onda se ne pitamo zašto, zar ne?

– Neno Lubich

Još malo o otpuštanju

otpuštanje

Otpuštanje je od najveće važnosti kod čišćenja, zapravo jedino što se zaista tada i događa! Međutim, intelekt ne može pojmiti otpuštanje, to je njemu suluda ideja, nešto neizvedivo, apsurdno. “Kako da otpustim?”, pita se intelekt. Kod otpuštanja uvijek je problem u linearnom shvaćanju tog fenomena, kao da puštamo konopac ili tanjur iz ruku. Sjećanja i programi nemaju jasnu liniju odakle počinju i gdje završavaju, stoga je umu neshvatljiv taj koncept. Kako otpustiti je pitanje na koje uistinu ne postoji zadovoljavajući odgovor! Postoji samo djelovanje.

Dakle, moramo pomoći umu da otpusti, a to ćemo učiniti odustajanjem. Odustajemo zasićenjem Ljubavlju prema sebi. Ako svakodnevno radimo na voljenju i prihvaćanju sebe, to je djelo bez premca! U njemu je sadržan najviši nivo svijesti. Čišćenje je ustvari uklanjanje zapreka što blokiraju protok Ljubavi iz Sebe u posudu života. A kada je ona ispunjena Sobom, onda ćemo imati snage odustati. Odustajanje je tako energetska sitost, nezainteresiranost za zamjene koje smo zapanjeno prigrlili kao surogat svojoj Ljubavi i vezali se za njih. Ta vezanost je intelektualna, dok je otpuštanje energetsko, apstraktno i ne može ga se opisati kao alat. Nije stoga moguće otpustiti na isti način na koji smo i prigrlili. Dokaze za to imamo gotovo svakodnevno: kada na “silu” izgubimo nešto bez čega smo mislili da ne možemo i ako smo preuzeli odgovornost, radije nego se sažaljevali, otkrijemo blagodati koje zaista oplemene naš život.

Mi se očajnički držimo za strah, bolest, patnju, sulodog šefa, duga je to lista. A zapravo nam treba samo jedna stavka! Te nema na listi, ona je već integrirana, došla je tvornički s nama, neizreciva, a opet je najdominantnija kada joj to dopustimo!
Kažu, najbolji je put onaj sa Srcem. Ako gradimo Ljubav, onda je jedina posljedica tog čina otpuštanje. To je tada put sa Srcem.

Ne možemo se osloniti na um da će otpustiti! On to nije u stanju jer ne zna razliku između prihvaćanja i otpuštanja. Njemu je dovoljno par puta nešto ponoviti, bespogovorno će to prihvatiti kao neki postulat, zakonitost života. Tako je prihvatio svo smeće koje se skupilo i koje sada moramo čistiti. Zapravo, da bismo otpustili, potrebna je energetska “zamjena”. Ljubav je jedina kompenzacija, Božansko uravnoteženje koje može istinski otpustiti za nas.

Put otpuštanja je najteži, jer ga se um užasava. Ali opet – i Ljubav je nemilosrdna! Ona neprestano spaja razbacane puzle energije iz periferije svijesti natrag u novu sliku života. Jedini uvjet je da dopustimo da se maleni dijelovi slažu po inerciji Izvora, Božanstva, umjesto po staroj koja je bila prije. Ako insistiramo na staroj slici, otežavamo sili uravnoteženja da se odvija, pa će i drame biti veće dok čistimo.

Zaokupljenost Ljubavlju uklanja ambicije uma za otkrivanjem zašto su ovi problemi, zašto je šef idiot, zašto nemam novca. Svaki put kada insistiramo na zašto, onda sjećanja dodatno učvršćuju svoje pipke za naše energetsko tijelo, stvaraju nove linije dok prebiru za razlozima po inventaru u našem nesvjesnom.
Kaže se da svako zašto ima i svoje zato! Pa da, to je zbog toga što je “zašto” uteg, a “zato” lanac kojim smo vezani za njega. Kada smo Ljubav, onda se ne pitamo zašto, zar ne?

- Neno Lubich

Kako brzo Univerzum djeluje

danilo

Znate, ja sam Ho’o ponopono taksista u gradu Beogradu!!!
Konstantne gužve, loši vozači, a ponajviše je onih bezobraznih a loših!!! E, njih ispsujem kada me ugrožavaju u bezbednoj i mirnoj vožnji najstrašnije!!! Da, “izbace me iz takta” još uvek, međutim ono što jeste važno je da se jako brzo osvestim i nastavim sa HVALA, HVALA, HVALA, i tako se veoma brzo vratim u svoje stanje mira!!!

Sa strankama sam potpuno miran,
Neki dan me čovek pokrade za 60eura, i to sam mu sa mirom i svešću dao, znajući da me je “uradio”!!!
Nije mi baš bilo svejedno, ali sam nastavio da ho’opsam potpuno sa svešću o tome šta se upravo dogodilo!!! (On misli da me je prevario i da sam ispao magarac, a ja sam mu svesno dao novce, pomislio: možda na taj način isplaćujem neke stare karmičke dugove i ostao prilično miran, uz hvala, hvala, hvala!!!)

Bukvalno neki minut kasnije me je pozvao telefonom advokat iz nekog ranijeg udesa koji brani onog što me je udario, i pita me da li hoću da mi direktno krivac uplati ” simbolično” obeštećenje od 170 eura!!!
To nisam ni očekivao, niti znao da je moguće, ali po nekom zakonu o “oportunitetu”, to tako ide!!!

Hvala, hvala, hvala!!!
Toliko brzo univerzum reaguje!!! Nisam ja nikakav specijalan čovek, ja samo imam svest da sam odgovoran za sve što mi se događa, da je to moja podsvest iskreirala i kažem:
HVALA, HVALA, HVALA!!!

Ostalo se događa a ja samo primećujem!!!
Takođe, sada shvatam da neću moći samo u jednom postu da pobrojim svoja iskustva koija sam osvestio!!!

Nastavak sledi…

- Danilo Ilić

Što se sve izdogađalo otkad čistim

danilo

Zaključujem iz svojih otprilike godinu i po čišćenja samo sa hvala, hvala, hvala sledeće:

Kroz situacije koje mi se svakodnevno događaju prolazim sa mnogo osmeha, radosti, prepuštanja da “vidim šta će se dogoditi, bez da nešto tražim ili očekujem”!!!

Naravno, svako nekoliko me u mom ho’opsanju poremeti neka situacija ili misao ali se jako brzo i sve brže i svesnije vratim svom: hvala, hvala, hvala!!!

Osvešćujem svoja očekivanja sve brže i jasnije, kažem i niima hvala, hvala, hvala!!! (A inače najčešće to hvala, hvala, hvala!!! uopšte i ne znam kome ili čemu govorim?!?!! Jednostavno samo govorim (u sebi, ili pevam naglas), i sve se tako odvija da kada promislim unazad šta se sve izdogađalo za to vreme, ne mogu verujem svega ni da se setim!!!
(Hm, mogao bih jedan post da napišem, da u njemu samo pobrojim sve događaje i promene, ali to uskoro kada budem imao više, mnogo više vremena!!!)

Usaglašenost događaja i ljudi na svakom koraku i u svakoj situaciji!!! (U mom rečniku reči: slučajno, neverovatno, i ne mogu da verujem, više NE POSTOJE!!!

Volim, hvala, hvala, hvala!!!

- Danilo Ilić

Očekivanja, očekivanja…

umirovljenik - vrijeme

Ajme…. OCEKIVANJA… kako je smijesna, a istovremeno bitna ta rijec…

Ako se na mjestu gdje cekamo ili nesto cekamo nista ne dogodi, to su ocekivanja koja svi nosimo u sebi. Prostor i vrijeme sacinjavaju cijelinu, ali u ocekivanju je ova cijelina poremecena. Sve je stalo, jer trenutak koji treba stici, kasni, nema ga. Karakteristicno je prazan. Nema bezbriznog ocekivanja. Cekamo da narastemo, cekamo na „princa ili princezu iz snova“, cekamo kraj rata, cekamo placu, ma cekamo svasta…. nema trenutka u kojem nigdje ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog ocekivanja.

Svijet nije vjecno kretanje, jer postoji ocekivanje. Vrijeme i ocekivanje su uzajamno ovisni, ali ne na taj nacin sto ocekivanje postoji u vremenu, nego vrijeme postoji u ocekivanju. Uvijek stojimo na nekom pragu. Cekamo dok konobar ne donese juhu, cekamo da se popnemo na vlak i cekamo dok ne stignemo na cilj…. Cekamo jutro, izlazak, zalazak sunca….

Dobro bi bilo da nas zivot organiziramo prema egzistencijalnim kategorijama. Rijetke su psiholoske i logicke kategorije. Ono u cemu stvarno zivimo je zabuna, strepnja, ravnodusnost, uzbudjenje, strah, zanos, dosada itd…. Ono sto je za nas vazno je SMIRITI SE. S obzirom na to sta covjek ceka, jedva se nesto ispuni, a sto je NEOCEKIVANO, po pravilu nije ono sto se ceka…. i ispuni se!!!

Stoga, kad zivimo HO, pokusajmo maknuti ocekivanja iz misli, glave, srca…. zivimo HO iz srca, duse….

Vrlina ocekivanja je strpljenje. Budisti kazu da je to tako velika vrlina da ce strpljivi u svom slijedecem zivotu lijepi.. Pa ajmo onda SVI ZAJEDNO BITI LIJEPI….

Da bismo istrajali u ciscenju, naravno da je potrebno imati bar malo povjerenja, ali ne i ocekivanja. Ocekivanja znace, da ocekujemo da ce se problemi rijesiti na tocno zamisljen nacin, za koji mi mislimo da je najbolji, i u nekom odredjenom periodu… Bog nije sluga i mi mu ne dajemo naredbe, smjernice niti rokove. Jednostavno, radimo svoj dio, cistimo, a Bog, koji zna sto je najbolje za nas, upravo nam to i daje…. rekla je u jednom intervju-u Karmen.

Zelim pojacati i nikad ne izgubiti svoju budnost, koliko god je to moguce!
Hvala,hvala,hvala..Volim Vas

- Jasna Takač

Mabel Katz: Ho’oponopono tehniku mi je poslao Univerzum

“Imala sam sve što može da se zamisli i u materijalnom i u statusnom smislu, ali sam ipak iznutra osećala prazninu, nezadovoljstvo i bes”, kaže Mabel Kac. Bez ikakve zadrške i sumnje prepustila se veri u dobro i ispunjenje je došlo samo.

Neopisivo lak život

Na intervju sa Mabel Kac sam došla prilično neraspoložena, ispunjena nekakvim nemirom, sa strepnjom i sumnjom da ću ikada uspeti da promenim neke svoje zastarele ograničavajuće programe. Susret sa Mabel Kac, ženom nepokolebljive vere, došao mi je kao injekcija pozitivne energije, potrebna doza entuzijazma i dokaz da promena može da se napravi uz jednu jednostavnu, ali čvrstu odluku. Preokret koji se desio Mabel, može da se desi svakome od nas.

Mabel Kac je rođena u Argentini gde je provela prvu polovinu svog života. Tamo se i udala, završila fakultet, stekla dve diplome, obe iz oblasti računovodstva. Kada se početkom osamdesetih preselila u Los Anđeles, specijalizovala se za poreske poslove. U obećanu zemlju je otišla na nagovor svog tadašnjeg supruga koji je smatrao da kao doktor ima mnogo bolju perspektivu u Americi. Na samom početku američkog sna, ništa nije bilo kao što su očekivali. Trebalo joj je dosta vremena da se navikne na kulturu i običaje koji se u velikoj meri razlikuju od argentinskih, ali joj je ipak prijalo da živi u sredini gde se njen rad ceni i vrednuje. Ispostavilo se da ju je u Americi čekao život o kom ranije nije imala nikakvu predstavu, život o kakvom nije mogla ni da sanja. Kao učenica poznatog ho’oponopono učitelja Hju Lena (Hew Len), Mabel danas putuje po svetu upoznajući ljude sa ovom čudesnom i pre svega jednostavnom tehnikom koja je promenila ne samo njen, već i živote miliona ljudi.

Šta vas je navelo da počnete da radite na sebi i kako ste došli do ho’oponopono tehnike?

“Do ove tehnike me je dovela potreba za ličnim razvojem. Bila sam u potrazi za nečim što će mi pomoći da budem srećna, jer sam u trenutku kada sam kročila na taj put bila prilično nesrećna. Uprkos racionalnoj spoznaji da imam sve što mi je potrebno za sreću, iznutra se nisam tako osećala. Tražila sam jednostavan način da izmenim svoje unutrašnje stanje. Znala sam da postoji mnogo metoda u kojima se podrazumeva da osoba prolazi kroz ozbiljne unutrašnje drame, i bila sam sigurna da ne želim takvu vrstu preispitivanja i kopanja po samoj sebi koja bi me uvela u neko još teže emotivno stanje.

Nisam želela nikakve analize tipa “mama mi je učinila ovo, tata mi je učinio ono, pa se ja zato sad osećam nezadovoljno i neispunjeno”. Znala sam da mora da postoji nešto o čemu ne moram mnogo da učim, niti da sve razumem, već da samo treba da osetim suštinu – da se na lak način podesim na dobre vibracije. Moja zamisao je bila da sve iz prošlosti što mi više nije od koristi otpustim jednom zauvek bez mnogo muke. Ideja da moram da preuzmem stopostotnu odgovornost i da jednostavno otpustim sadržaje koji su me opterećivali bila mi je bliska i zato sam odabrala baš ho’oponopono. Rekla sam sebi “Da, postoji lak način i ja ću ga naći.” Kada sam to čvrsto rešila, kada sam donela tu odluku, Univerzum mi je poslao ho’oponopono.”

Pomenuli ste da ste bili nesrećni, volela bih da čujem nešto više o tome. Šta je bio vaš problem, šta je ono što je u vama izazivalo nemir?

“Ne bih znala da vam kažem u čemu je bio moj problem. Nisam se bavila analiziranjem, mislim da sam samo bila rođena besna. Kao mala sam stalno bila ljuta, nezadovoljna, uvek sam imala osećaj da mi nešto nedostaje, da mi treba više svega da bih bila srećna. Kasnije sam shvatila da sam sve vreme zapravo bila ljuta na Boga. Osećala sam se kao da me je Bog napustio, da sam ovde sama. Na jednom seminaru koji sam pohađala sam radila danas veoma poznatu tehniku preporađanja. Kroz taj proces sam došla do spoznaje da nisam ni želela da se rodim i da živim.”

Koliko dugo je trajao taj osećaj da ne želite da živite?

“Sve do trenutka dok nisam odlučila da se promenim na lak način. Tada sam mislila da sreća leži u materijalnim stvarima. Bili smo situirani, imala sam dve univerzitetske diplome, radila sam kao računovođa, imala sam dva predivna sina i supruga, ali sve to mi nije bilo dovoljno. Ako sam imala lepu kuću, vrlo brzo bih postala nezadovoljna i želela bih drugu, svetliju i veću. Stalno sam želela još, još, još… Novac, auto, kuću… Imala sam sve što može da se zamisli i u materijalnom i u statusnom smislu, ali sam ipak iznutra osećala prazninu, nezadovoljstvo i bes. Nisam verovala ni u šta što nisam mogla da vidim ili dodirnem. Bog za mene nije postojao.”

Kako ste počeli da verujete? Šta se u vama desilo pa je došlo do tog velikog zokreta da postanete duboki vernik i neko ko svojom verom inspiriše i druge da pronađu Boga u sebi?

“Velika promena u mom životu je nastupila onog trenutka kad sam pogledala unutar sebe, kad sam postala spremna da preuzmem odgovornost za to kako se osećam i kad sam odlučila da se menjam. Shvatila sam da mi je promena potrebna nakon što sam se prepoznala u ponašanju svog sina. Bio je besan i obraćao mi se ljutitim tonom. On je bio moje ogledalo, isto tako sam se ja ponašala prema njemu u to doba. Probudila sam se tek 1995. godine, kada je moj stariji sin imao 12 godina. Do tad sam bila zatvorena, vrlo ograničenih shvatanja, nisam razumela da je život mnogo više od onoga što vidimo i osećamo svojim čulima.”

Neopisivo lak život 2

Buđenje počinje prihvatanjem odgovornosti

Prvi korak koji je Mabel napravila nakon što ju je konflikt sa sinom probudio, jeste da ode na časove joge. Jednom prilikom zadatak je bio da se vizualizira da je neka jaka želja ostvarena.

S obzirom na to da je Mabel imala problematičan odnos sa starijim sinom, zbog čega je jako patila, zamislila je kako se njih dvoje divno slažu, otvoreno razgovaraju i imaju skladan i blizak odnos. Istog dana, dok ga je vozila iz škole, on ju je zamolio da zajedno provedu popodne, što se pre toga nikada nije desilo.

Zapanjena i oduševljena Mabel je ostala sa sinom i tada su po prvi put otvoreno razgovarali, ne samo o njihovom odnosu već i mnogim drugim ozbiljnim pitanjima koja su njega zanimala. Njena vizualizacija se ostvarila u roku od nekoliko sati, i zapitala se da li je moguće da smo mi ljudi toliko moćni da u tako kratkom roku, uz pomoć vizualizacije praćene čvrstom verom, možemo da rešimo dugogodišnji problem.

Nakon tog iskustva, rešila je da se oslobodi dugo nataloženog gneva i otišla je na seminar za oslobađanje od ljutnje. Usledilo je njeno upoznavanje sa psihologijom, ali i metafizikom čije principe je konačno bila spremna da prihvati. Ubrzo nakon toga “naletela” je na ho’oponopono tehniku i u trenutku je shvatila da je to ono što je tražila.

S obzirom na to da je kao računovođa imala puno svojih zaposlenih i da je veliki deo njenog posla podrazumevao i organizaciju, ponudila je svom ho’oponopono učitelju dr Hju Lenu da mu organizuje radionice i predavanja kako bi ova tehnika postala dostupna i poznata što većem broju ljudi. Tako je organizovala predavanja u Kaliforniji i u Argentini, a svog učitelja je pratila na svim destinacijama u kojima je gostovao. Kroz ta predavanja je učila i uživala je da bude u blizini tog mudrog čoveka. I dalje joj nije padalo na pamet da postane predavač, već je na sve te radionice išla isključivo radi svog ličnog razvoja.

Sasvim spontano je pomalo počela da mu asistira u predavanjima, i tako je, iako to nije planirala, to postao njen novi poziv, ili bolje reći životna misija. Tek kada je Ihaleakala (havajsko ime dr Lena) odlučio da se povuče, Mabel je počela da radi samostalno i vremenom je kreirala sopstvena, praktičnija i zabavnija ho’oponopono predavanja. Cilj joj je bio da na sebi svojstven način motiviše ljude da prihvate nov stil razmišljanja i da se otvore za fantastične promene, koje je zahvaljujući ovoj jednostavnoj tehnici i sama napravila. Svoj entuzijazam je sa lakoćom prenosila na polaznike i našla je najbolji način da ezoterične teme približi i onim polaznicima koji su više intelektualni tipovi.

Od Don Miguel Luiza, tvorca “4 sporazuma sa samim sobom” naučila je jednu od najvažnijih lekcija. Na jednom njegovom predavanju na kome je prisustvovala, on je rekao “Kada počnete da verujete sebi, u vama počinje da raste nešto što je rečima neobjašnjivo.” Za Mabel je to bila Božja energija koju je pronašla u sebi.

Bez ikakve zadrške i sumnje prepustila se veri i u dobro. Pustila je da joj se dobre stvari dešavaju, da dolaze k njoj, umesto da ih ona sama traži. U njoj je cvetao izvor ljubavi koji je privlačio baš ono što je njenoj duši bilo najpotrebnije. “Ne učim druge da počnu da veruju u Boga. Učim ih da počnu da veruju u sebe, jer se tada ceo naš život menja na čudesan način.”

Da li je moguće da je to toliko lako?

“Jeste, to je baš tako lako! Sada shvatam da je do svakog zaokreta u mom životu došlo nakon što sam u sebi donela neku odluku. I to ne bilo kakvu odluku, već odluku koja je u potpunom saglasju sa mojom izvornom prirodom, sa mojim stvarnim potrebama. Moramo da se povežemo sa dubljim delovima sebe, jer zaista u sebi imamo sve što nam je potrebno. Sreća je dostupna svima, a ne samo pojedinima. Slušajte, ja nemam diplomu iz ovoga. Sve moje diplome su iz oblasti ekonomije, ali ja ovo radim iz srca i zato mi dobro ide. Iako nikada nisam pohađala kurs pisanja umem da pišem knjige za koje su mi mnogi rekli da su im promenile život. Zato umem da držim motivacione govore, iako nisam išla na obuku za javni nastup. Držala sam se principa “Feel the fear and do it anyway”, otvorila sam se i sa samom sobom izgradila odnos pun poverenja. Za ostalo se pobrinuo Univerzum.”

Kako za vas funkcioniše ho’oponopono?

“U ho’oponoponu mi ne radimo vizualizacije, već dajemo dozvolu Bogu da nam da ono što je za nas najbolje i najsavršenije. Bog uvek za nas ima najbolje rešenje, koje često ne možemo ni da zamislimo. Mi ograničavamo sami sebe, živimo po tuđim uverenjima, i često kada postavljamo ciljeve ne verujemo da su oni ostvarivi. Ali ako pustimo Božju ruku da nas vodi, onda stižemo na ono mesto koje je za nas savršeno.”

Neopisivo lak život 3

Tehnike koje nude laka i brza rešenja

Mabel ima sinove od 32 i 27 godina, sa kojima sada ima odnos pun uzajamnog poverenja i podrške, a Mabel ga opisuje kao nešto što je “out of this world”. Ali nije uvek bilo tako. Nakon razvoda, deca su ostala sa tatom, iako su tada imali samo 8 i 11 godina. To je bila odluka njihovog oca, koju je Mabel prihvatila, i mada joj je tada bilo jako teško, sada smatra da je to bila Božja volja.

“Kada smo se dogovorili da deca ostanu kod mog bivšeg supruga, osećala sam se jako loše. Ali nisam dozvolila negativnim emocijama da me slome, već sam odmah počela da govorim “hvala, hvala, hvala”. I zaista, tako što je uzeo decu, moj bivši muž mi je pomogao. Otvorila mi se mogućnost da se bavim svojom misijom, za koju ne bih imala vremena i snage da sam ostala kod kuće. Verovala sam i da to nije najbolje rešenje samo za mene, već i za moju decu. Znala sam da će se Bog postarati da moja deca budu srećna i da izrastu u divne ljude. Tako je i bilo, a ja nemam nikakve zasluge u tome. Dopustila sam da ih Bog inspiriše i vodi, i sve je ispalo najbolje moguće.”

Moram da priznam da mi se tehnike koje nude laka i brza rešenja nikada nisu dopadale, ali upoznavši Mabel, moj stav se u velikoj meri promenio. Preda mnom je bila osoba koja je spokojna, zadovoljna, izbalansirana, koja vibrira blagošću i dobrotom. Iz nje se širi božanska energija, ne zato što o njoj toliko priča, već zato što joj je dopustila da se kroz nju manifestuje. Čini mi se da ne dozvoljava da se nad njom ni na trenutak nadvije oblačak sumnje u sebe ili u dobar ishod predstojećih događaja.

Tokom razgovora je izgovorila i dobro poznate afirmativne rečenice “Let it go, and let in God”, “Go with the flow”, “Feel the fear and do it anyway”, ali za razliku od nekih drugih učitelja koje sam čula da govore isto, kod Mabel sam osetila da to zaista funkcioniše i da to jesu principi u koje toliko veruje, da ne postoji šansa da za nju ne rade. Mabel je navela i druge da sagledaju veličanstvenost svog bića, kao i veličanstvenost samog života.

Manja Perić Mitić
Lovesensa.rs