Zdravo svima. Ovde smo da bi pričali kako je Ho’ponopono veoma stara veština rešavanja problema sa Havaja.

Ho’oponopono nam govori da nema nikoga spolja. To je pomalo ezoterično. Uvek kažem ljudima da ja govorim o čudnim stvarima i ja znam da su čudne ali one su promenile moj život.

Bila sam osoba koja jedino veruje u ono što može da vidi  i u ono što može da dodirne. Kada sam saznala da postoji Univerzum, da postoji inteligentniji um od mog, moj život se zaista promenio i postao lakši jer pre sam mislila da moram biti savršena, da moram znati sve. Sada sam naučila kako ponovo postati dete, jer zaista mi moramo ponovo biti deca. Kada sam ponovo postala dete, dopustila sam inteligentnijem umu od mog da reši moje probleme.

Pronašla sam ono što nazivam NAJLAKŠI NAČIN. Hajlakši način za mene je Ho’oponopono i on je o otpuštanju i dopuštanju Bogu – davanju ovlašćenja Bogu da ispravi (koriguje), davanju ovlašćenja Bogu da dođe u moj život i inspiriše me sa pravim rešenjima, sa pravim idejama. Da bi se to dogodilo moram biti prisutna, moram biti u nuli, moram otpustiti sve priče.

Dozvolite mi da vam objasnim Ho’oponopono sa naučnog gledišta, jer vaš um kaže ne može biti lako otpustiti; moram kontrolisati. Kada kažemo da imamo kontrolu mi zapravo kontrolišemo naše ludilo- sve glasove koji pričaju u našim glavama, priče koje kažemo sami sebi. Sa naučne tačke gledišta ono što radimo u Ho’oponoponu je zaustavljanje priča, zaustavljanje glasova koji nas uvek vode u prošlost ili budućnost kada brinemo.

Ne znam koliko vas je čulo za dr Jill Bolte Taylor. Napisala je knjigu pod nazivom  ,,Moždani udar”. Imala je moždani udar u levoj strani njenog mozga. Prva stvar koju je primetila kada joj se to dogodilo je da telo nije ono sto mi mislimo da jeste – telo je fluidno. Mogla je da vidi kako se tečnost njenog tela topila ( stopila) sa apsolutno svim drugim. Više nije mogla da kaže gde je bio početak njenog tela, a gde kraj. Takodje je primetila da zbog leve strane našeg mozga  mi možemo pričati, jesti, hodati… Primetila je da je to deo nas koji uvek pravi priče. Vidi nešto i pravi priču. Ono što mi hoćemo je da budemo sposobni da zaustavimo te priče.

Znam da dr Jill Bolte Taylor nije radila Ho’oponopono, ali je rekla da je način na koji je  zaustavljala priče taj da je govorila THANK YOU, BUT NO THANK YOU. I’M NOT BUYING! (Hvala, ali ne hvala. Ne kupujem.) Moramo da shvatimo da uvek ‘kupujemo’ naše priče. Kažemo da problem nije problem već kako mi reagujemo na problem. Kada ne bismo reagovali, mi bi bili u miru. Mogli bi da budemo prisutni i posmatrati bez reakcije- tada bi se naši problemi  ,rasturili ‘ i zaista bi otišli. Ali zato što reagujemo problem ostaje duže, postaje teži i mi nismo u miru, nismo srećni.

Dr Jill Bolte Taylor dopustila je levoj strani njenog mozga da priča priče jedino od 9:00 do 9:30 ujutru i od 21:00 do 21:30 uveče. Ostatak dana je govorila THANK YOU, BUT NO THANK YOU. I’M NOT BUYING! To je u osnovi ono što mi radimo u H’oponoponu. Intelekt ne može da razume kako tako nešto jednostavno može da radi ali u osnovi  ja ZAUSTAVLJAM PRIČE.

RADIMO  H’OPONOPONO  SVE VREME, NE DOZVOLJAVAMO NAŠEM UMU PAUZU ČAK NI OD 9:00 DO 9 :30. Ideja je kako mogu biti u nuli sve vreme; kako mogu biti u nuli iz trenutka u trenutak; kako mogu posmatrati problem kad dodje bez mog angažovanja. Jednostavno recite HVALA problemu ili VOLIM TE čak i ako ne osećate to jer kada brišete na svom kompjuteru on briše čak i ako ne osećate ili ako ste imali loš dan. Ono što mi radimo je da pritiskamo ‘ delete’ umesto da pričamo sa monitorom jer ta osoba, ta teška osoba u vašem životu, taj nedostatak novca, posla ili veze je samo igra sećanja. Život su ponovljena sećanja i ako ih ne izbrišemo nastavićemo da privlačimo nedostatak novca, posla i takve stvari .

Mi ne znamo ko smo mi. Mi smo izgubljeni. Prva stvar koje bi trebalo da se prisetimo je zaista ko smo mi i gde je naša moć, jer mi smo tvorci(kreatori). Kako mi kreiramo? Prva stvar – svi smo došli iz praznine, svi smo familija, svi imamo istog oca. Dakle, mi smo ovde da bi saznali ko smo mi. Svaki put kad kažem HVALA  vraćam se kući, vraćam se u prazninu, jer praznina, ta svetlost, ta savršena svetlost koja me kreirala zna me bolje od bilo koga drugog i to je ono što mi zovemo inspiracija- vraćam se u nulu, vraćam se u prazninu da bih našla pravo rešenje za moje probleme. Dajem odobrenje da pomoć dođe. Neophodno je da se prisetim da nisam sama, nisam odvojena i da su sva rešenja mojih problema u praznini i da dolaze iz svetlosti.

Albert  Einstein je rekao da mi ne koristimo isti deo kojim smo kreirali problem za pronalazak rešenja. Dakle, ono što je meni potrebno je da otpustim i dopustim Bogu. Ja to zovem Bog, vi možete da nazivate Univerzum, možete da nazivate inteligentniji um od našeg.

Dakle, prva stvar koju radim je da se vraćam u prazninu, jer kada mislim nisam u balansu, nisam u praznini, nisam u nuli, inspiracija ne dolazi. Kada reagujem iz mojih emocija, mišljenja, osuda, verovanja – nisam u nuli, praznini i inspiracija ne dolazi.

Zašto radim Ho’oponopono, zašto govorim  HVALA?! Zašto pritiskam ‘delete’ umesto da pričam sa monitorom? Da bih izbrisala šta god da je u meni i da bih napravila prostor za inspiraciju. Želim da živim više u ‘ vau’ – kako se to dogodilo; želim da živim tamo gde znam da sam zaštićena i vođena.

Mi radimo na teži način, jer ne znamo ko smo. Dakle, mi kreiramo kroz naše misli. Ako privlačim sa mojim mislima iz uma ja sam sama, nisam u nuli, inspiracija ne dolazi. Ako privlačim sa mojim emocijama, ako želim biti u pravu, želim da imam poslednju reč opet nisam u praznini, nisam u nuli, pomoć ne dolazi.

Zašto ne pronađemo lakši način? Zašto ne saznamo gde je naša moć jer čak i ako ne biram odnosno mislim da ne biram ja dopuštam mojim sećanjima da prave izbor za mene. Ideja je da ja želim da otpustim, želim da izaberem da otpustim i dam dozvolu mom umu da zaustavi priče i da dozvolim inspiraciji da dođe u moj život. To je ono što radimo u Ho’oponoponu. Zašto ne bismo izabrali da budemo srećni, slobodni, u miru?!

U osnovi živim tako što kontrolu dajem delu sebe koji ima sva rešenja. Potrebno je da shvatim da ja biram 24 h dnevno, da sam ja odgovorna. Možda mnogi od vas imaju problem sa 100 % odgovornošću i da nikoga nema spolja ali to nas OSLOBAĐA, to nam zaista daje slobodu, mir, sreću koju svi tražimo. Nema nikoga spolja ko bi mogao da radi nešto nama. Iz trenutka u trenutak ja biram da otpustim ili da ne otpustim. Mi sada možemo da izaberemo da budemo slobodni samo govoreći  HVALA ili  VOLIM TE – tako zaustavljamo priče.

Sve je savršeno – i tvoja majka, tvoj otac… Samo se vraćaju da ti pruže još jednu priliku da sebe oslobodiš.

Mi smo ovde da bi napravili ispravke. Ho’oponopono znači kako ispraviti grešku. Mi se ne sećamo, ali mi jesmo ovde da ispravimo. Privilegija je biti ovde; privilegija je dobiti priliku i opet biti ovde da bi sebe oslobodili.

Pozivam Vas da budete više u miru jer mir počinje sa mnom. Kada sam ja u miru, svet će biti u miru. Mir iznutra je svetski mir i mi to možemo napraviti. Mir zaista počinje sa nama jer kada smo mi ok i svi ostali su ok.

Hvala Vam!

Prevela: Tamara Branković