1972. i 1973. g., kao  dijete sam  bio  povremeno u New Yorku….kasnije 1996. boravio  sam tamo  pola godine… Uvijek  sam  žalio što  nisam  ostao i često,  do  današnjeg  dana  se šetao,  putem Google Earth, po NY.

 .

Sinoć u  meditaciji  pojavi  se  sjećanje,   da  sam kao  dijete,  izrazio želju tamo  živjeti,   ali bilo je  nemoguće.

.

Kasnije  1996. g.  opet  sam  se  morao  vratiti i   bio sam  jako,  jako  tužan. Od  tada do  sada  sam osjećao  veliku  tugu zbog  toga.

.

Budući da sam  se  sinoć  sjetio sebe  kao  trogodišnjeg  djeteta i   svoje  velike  želje  da  tamo  živim, odlučih  to  zapisati  na  papir i  nastaviti  na  tu  temu  meditirati i  razgovarati  s  unutarnjim   djetetom.

.

U jednom  trenutku,  za  vrijeme  meditacije i  razgovora  sa  svojim  djetetom,  vidim  drugo  dijete tj. sebe  kako  sjedim  u  jednom  parku  u  NY gdje  sam  se  volio  igrati.  Plačem ….

.

Upitam  ga,   zasto  plačeš…a  dijete  na  to   kaže : Ostavio  si  me  ovdje!

.

I tako, bezbroj  puta sam  Mu  govorio  žao  mi je  i  oprosti ….

.

Prišlo  mi je  i malo  smo se  prošetali  po   divnim  mjestima  gdje  smo  bili u  stvarnosti… Tada  mu  rekoh  da   ga  molim  da  pođe   samnom u SADA i OVDJE, pristalo  je i došlo pored  ovog   djeteta koje  je  strpljivo  čekalo i  šutjelo. Kad  su  se  susreli zagrlili su  se  i uhvatili  za  ruke. Osjetio sam  neizmjernu  sreću.

 .

Upitah  ih  žele li  biti  jedno, a  oni  odgovore  da   ce   to  oni  odlučiti,  za  sada   će  biti   dva.

.

Kad  sam  završio  meditaciju   s  osmijehom  na  licu  kažem  sebi: Eto,   sad  imam  dva  unutarnja djeteta.

 .

Odlučim  zapaliti  taj  papir  na  koji  sam  zapisao to   sjećanje  na NY.

Stavim  na  tanjur i  zapalim cijeli  papir ,  idem   baciti  pepeo kad  ono izgorjelo  sve  osim  ovoga !!!

.

Ostane Hvala,  ostane  oblik…

.

HVALA,  HVALA …

 .

-Dario Štulić