Ho’oponopono i moždani udar

hvalaS HO sam se susrela nekoliko mjeseci prije proslogodisnjeg seminara. Prihvatila hopsanje kao disanje, otisla na seminar, samo prvi dan jer mi je drugi dan bilo toliko lose da nisam otisla. Hopsam ja i ne brinem, gripa, nesto se kroz sluz cisti.
.
28.12.dozivim mozdani udar, ne mogu govoriti. Zbunjena, dezorjentirana ali hopsati mogu. Cudom na novom mobitelu, u mraku bolnicke sobe, nadjem yu tube i pjesmu J TAIME. Slusam tu divnu pjesmu, placem i cistim.
.
Ja jesam nova ali ja sam znala da prozivljavam ciscenje i da je mozdani bio blazi bas zbog mog hopsanja.
.
Naucila sam govoriti bez logopeda, ziva sam, imam planove i volju, imam cistu ljubav za sebe. Konacno. Hvala, hvala, imam mir i mudrost zacudjujucu za mnoge koji mi se dive. Momentalno prozivljavam situaciju koja bi mene, mene staru, slomila. Mirna sam jer znam da je sve kako treba biti za mene, bez mog truda, bez zeljenja i ocekivanja.
 .
Ispravljaju se njezno i polako i odnosi izmedju supruga i mene, djeca su super, hvala . HO ja samo ne izgovaram, ja HO i pisem jer je to bila moja terapija za nepomicnu ruku. Tada i sada napisane HO rijeci izgledaju divno.
.
-Ivanka Milas
Oglasi

Moja poboljšanja otkad prakticiram Ho’oponopono

sretna-zena1

Neki dan sam shvatila, „sasvim slučajno“, koliko sam stvari poboljšala u svom životu od kada znam za HO tehniku i otkada  intezivno čistim. Mi uvijek očekujemo „velika čuda“ , da bismo rekli da HO  funkcioniše, a ne primjećujemo, svakodnevna, „ mala čuda“  i poboljšanja u našim životima.

 Pa da krenem:

  1. Isključujem šporet

Dugi niz godina, ne isključujem ringle na šporetu (hvala, hvala, hvala). Često mi šporet ostane uključen, neki dan shvatim da je prošlo najmanje 7 mjeseci, a da ja nijednom nisam zaboravila isključiti šporet (hvala, hvala, hvala).

  1. Više se smijem
  2. Kreativnija sam
  3. Pjevam bolje, čak me profesionalni muzičari i estradni umjetnici pozivaju na binu da sa njima nastupam 🙂
  4. Brže radim, završavam puno brže poslove, nego prije.
  5. Osjećam se mlađe.
  6. Osjećaj za pravdu i nepravdu mi je još više izražen, iako sam ga uvijek imala.
  7. Ljudi mi, ničim izazvanim, govore jako lijepe stvari o meni i mom karakteru, govore mi da im je sa mnom jako lijepo u društvu (nedavno je jedna žena, u međuvremenu je umrla i otišla na „onaj“ svijet, rekla da se sa mnom uvijek lijepo ispriča i da dotaknemo u našim razgovorima mnoge lijepe teme – hvala joj, a inače za tu su ženu govorili da je teška k’o sami tuč i da je jako zlobna. Ja u njoj  nisam vidjela zlobu, vidjela sam samo jednu jako napaćenu i nesretnu dušu).
  8. Moj sin me češće ljubi (naparvim kolač – on pojede, priđe mi i kaže mama ovo je za kolač, ovo je za jelo, ovo je za to i to J )
  9. Lakše ljudima kažem šta mislim ( prije je to meni bio veliki problem)
  10. Radoznala sam još uvijek i mnogo toga želim da naučim.
  11. Dobro spavam
  12. Sve manje sam bolesna, a ako sam bolesna,to jako dobro podnosim.
  13. Poboljšana komunikacija sa mnogim osobama u mom životu, čak i sa slučajnim prolaznicima prolaznicima.
  14. Smanjena mi je nervoza (iako je i sada osjećam) ali to je mnogo manje nego prije.
  15. Moja volja je jača …
  16. Kada pomislim na moje unutrašnje dijete, sada uvijek vidim isti lik, jedno plavo malo čedo, koje me sve više i češće grli… 🙂
  17. Sve više uživam u čišćenju moje kuće i prostorija gdje živim i radim.
  18. kada jedem i pijem vodu, čaj, sok sve češće čistim u tim trenucima, ja osjećam da se moje tijelo meni zahvaljuje što mu uporno govorim hvala i volim te.

 Mnogo toga sam postigla zahvaljujući HO tehnici i prihvatanju 100 % odgovornosti, ako ovo nisu dokazi, ja ne znam šta jeste.

 Hvala ti i volim te je mene dovelo u mnogo bolje stanje i jako mi je pomoglo u mom životu.

-Alisa Salković

Život se može promijeniti riječima

41776833 - sad child looking out the window. toning photo.

Prakticirajući kratko vrijeme Ho’oponopono tehniku, nešto više od pola godine, postala sam svjesna nečeg, za mene važnog. I naučila sam nešto, pa eto, da podijelim s vama.

Postala sam svjesna da nisam bila dosta toga svjesna 

… da sam do sada bila kao drvena lutka čije je kretanje određivala nevidljiva ruka koja vuče konce. A nemam pojma čija je to bila ruka. I zašto sam ja tako drvena ?

… da su mi moje svakodnevne misli o svijetu, o ljudima, o životu o budućnosti bile uvijek iste i većinom negativne. I meni je sve to bilo normalno, jer tako to jest… zar ne? Drugo nisam vidjela. A nemam pojma odakle su dolazile te misli.

.. da nisam mogla imati nimalo povjerenja u život, jer, on mi je donio puno razloga za tugu.
A ne znam odakle mi stav da ne trebam imati povjerenja? Jer, život mi je donio i dosta razloga za sreću. Zašto to ne vidim? Valjda je ta negativa i pričanje o onome što nemamo postalo dio kolektivnog mantranja. Rijetko tko govori o onom lijepom dobrom što ima, uglavnom se žale. Možda treba doći netko i reći hvala.

…da se život može promijeniti lijepim riječima hvala ti, volim te.
Jer… one druge ionako nisu donijele promjenu, bar ne meni.

Čini mi se da mnogi ljudi, kao i ja, žive u nesvjesno stvorenom kavezu iz kojega vjerujemo da nema izlaza. Našim životom upravlja ono što je između rešetki tog kaveza. Ono što smo naučili, čuli, ono što mislimo. I to je za nas jedina stvarnost. Za drugu ne znamo. Pa i kako bi? U taj kavez uvijek ulazi samo onaj zrak koji prihvaćamo, onaj koji poznajemo.
Sa svakim hvala ti, volim te, u naš kavez ulazi više kisika. Budiš se! I čudiš se…
I onda, jednom, shvatiš da dišeš lakše, shvatiš da rešetke nisu od tako čvrstog materijala, polako shvaćaš da ih, jednu po jednu možeš srušiti , iako nije lako, navika je ugodna ali tvrdokorna stvar.

Zatim, spoznaš, da na istome mjestu postoji drugačija realnost. Ona s manje rešetki, ona s više kisika. I dišeš… udišeš sve više zahvalnost i ljubav, bez obzira na sve. Ako zbog ničeg drugog, zbog inata. Mijenjaš se, krećeš polako prema slobodi. Ugleda te susjed, gleda te kroz svoje rešetke i mora se začuditi. Jer , nešto je čudno kad postaješ slobodna. To onda svi vide. A najvažnije je da vidiš ti.

Jučer me put „slučajno“ odveo prema stepenicama kojima sam se penjala upisavši se u novu školu. Sjećam se, tada, s 11 godina, zastala sam ispred tih stepenica, pogledala mamu i htjela joj reći, znaš mama, ne želim ići u tu školu. Više mi se sviđa u onoj u koju sam prije išla. No, šutjela sam. Zaustavila sam jučer pogled na tom mjestu gdje sam stajala pred 35 godina. Poslala ljubav toj djevojčici i mami. Hvala ti, volim te… I to sam radila prolazeći putem kojim sam se nekad vraćala iz škole. Lijepa prilika za možda zadnji susret s uspomenom. Eto, još jedna rešetkica manje Uostalom, završila sam još dvije škole poslije te, znači, to je daleka prošlost.

Idemo dalje.. Hvala ti, volim te… Kad jednom kreneš na Put, nema povratka. Jer, ako imaš imalo soli u glavi, ne želiš natrag u kavez. Suprotstavi se umu, iz inata ako ne zbog nečeg drugog. Jer, sreća je da postoji izlaz. Zahvalna sam za tu priliku, da krenem prema Slobodi. Svaki korak prema njoj vrijedan je življenja, makar možda jako boli. Budimo uporni i hrabri, jer to i jesmo. Hvala ti, volim te.

-Lejla Hejja

Ho’oponopono: Još jedno iskustvo puknute čaše

čaša

Od benefita Ho kojih ima na pretek bih nekom drugom prilikom, a sad ovaj slučaj:

Sestra i zet su vraćajući se u inostranstvo pre 3 dana imali užasnu havariju na kolima. Otkazao je motor, ugasio se auto u srednjoj traci na auto putu gde voze 130 na sat. Zaustavne trake nema, a gužva je bila velika na putu. Samo čudo ih je spasilo da neko ne uleti u njih. Potpuni kvar na kolima, proklizao je neki kaiš koji je upao u motor…hvala hvala.

Taj dan su nasoj mami 2 čaše pale sa police i razbile se!

R.N.

Učitelji sitni mučitelji

žena

 „Prijatelje biraš, familiju ne biraš“ tako je to i sa svojim bračnim saputnikom i uvijek dobijemo „prttljagu“ koja je često „ jako teška“. Vjerovatno imamo svi u familiji takve osobe, HO, kaže da su nam to „učitelji“.

I tako ja od jednog svog  „učitelja“ teškog, kao sami tuč, učim, skoro svaki dan  (hvala, hvala, hvala). Taj moj učitelj, počesto, bocne, ubode, gricka, grize i ujeda. Nedavno je „učitelj“ ujeo do bola. Hvala, hvala, hvala. Taj moj „učitelj“ je žestoki manipulator, predstavlja se kao jedna dobričina, žrtvica, svakog on sluša, svakom on pomaže, a u stvari i u biti je jedna vrlo opasna osoba. Zbog te osobe i nekih njenih saveznika,  nekada davno sam ja bila jako frustrirana (trebam li reći 3x HVALA 🙂 ), čak sam pila i antidepresive          (hvala, hvala, hvala).

Hvala Bogu,  od kad se okrenuh sebi i kada sam počela tražiti svoj put  antidepresive nisam uzela, dugi niz godina, a kako sam upoznala HO tehniku, nije mi ni padalo na pamet.

Vraćam se ja na ujed.

Potreslo me je i protreslo me je. Jako sam povrijeđena (hvala, hvala, hvala), iako HO  kaže da nema ništa vani, sve je u nama. Jeste sve je u nama, jer ja nisam pokazala osobi koliko boli, povukla sam se  prema njoj, ali ne prema drugima. Oplakala sam ja to, još uvijek  i treba da se ispraznim i isplačem, ali sada sa Hvala ti i Volim te. Čistila sam neprestano, zvao me je „ učitelj“  isti dan,nakon ujeda,  da mi kaže da im je bilo prekrasno taj dan kod nas u gostima, da smo se potrudili, da sam dočekali goste (suprug i ja smo pravili u ime „učiteljeva“ supružnika proslavu rođendana) vrhunski i da je sve bilo na nivou. „ Učitelj“ govori, a ja ČISTIM, ČISTIM, ČISTIM , ČISTIM I ČISTIM. Dugo nisma bila tako izbačena iz mog dobrog kolosjeka. Dugo.

Čistim, plačem, čistim, plačem, čistim , čistim. Suprug me propitkuje, interesuje se zašto sam povučena, govori mi da mi oči nisu vesele, pita  da li je on uzrok mog neraspoloženja. Odgovarm da nije, da ću biti bolje, ČISTIM.  Dok čistim, razmišljam,ako mu kažem otvoriću Pandorinu kutiju,  bolje da šutim „ Šutnja je zlato“ kažu drevni Kinezi, da li je? i sada se pitam, ….ali ČISTIM, ČISTIM , ČISTIM.  I nekako se prepustim, kažem sebi da će mi inspiracija donijeti rješenje i sa ovim „učiteljem“, najbolje za  mene. ČISTIM, ČISTIM, ČISTIM. I znam da je ČIŠĆENJE ZLATO.

 Uvreda stoji, osjećam da se odvajam od nje,  hvala 3x, još tu ima posla. Znam da će mi rješenje doći,  krasno. Znam da sam mnogo slobodnija nego prije, znam da mi je HO donio mnogo bolji pristup svemu u životu, jer bih prije za ovakve situacije, ja preuzela ulogu žrtve i ubijala sebe u pojam, a i druge i to moje najdraže.  Koliko god sam juče gorko plakala, to je mnogo manje nego prije. Ali sam isto tako shvatila da imam još puno, puno da radim  na sebi.  Hvala  3 x i hvala „ učitelju“, za kojeg sam shvatila da ga uskoro moram početi uveliko brisati iz svog života. I nema nikoga vani, ima samo ja i moje viđenje situacija.

 Hvala ti, volim te.

Alisa Salković

Nastavljamo li nakon “negativnog” iskustva?

ho

Stari Hopsići uglavnom sve znaju o mom putu u Ho , ali možda ne bi bilo loše da se i sama podsjetim, a novi članovi pročitaju još jedno iskustvo.

Kao i većina nas i mene je u Ho doveo problem i to ne mali , u pitanju je bila bolest supruga..ona…kojoj ime ne volim niti izgovarati. Bilo je to krajem 2012.god… operacija koja je počela ali nije odrađena nego odgođena za 3 tjedna, jer tolike su ustvari bile prognoze da će živjeti mada mi to nije direktno rečeno.
Nakon ta 3 tjedna moj suprug je odlučio da neće na operaciju jer je po struci bio medicinar i znao je da nema smisla. 10 mjeseci kasnije u drugoj bolnici liječnik mi je rekao da mu apsolutno nije jasno zašto je on još živ. Cijelo to vrijeme i on i kćer i ja smo revnosno hopsali. Bilo je lakših, bilo je težih dana, ali nismo odustajali.
Stanko je najviše radio na pomirbi s precima… Obišli smo mjesta za koja smo prije pronalazili izgovore da odemo… Konačno smo sjeli u brod i odvezli se do Splita, otišli u Žrnovnicu….Nazvao je sve prijatelje s kojima se dugo nije čuo. I cijelo to vrijeme i oni ja smo znali… Nada je postojala – danas bih rekla da je s moje strane to bilo očekivanje, s njegove ne, on je bio pravi hopsić.
Stanko se nije iscjelio. Jednostavno, njegova duša je odabrala takav put i takav kraj.

I sad dolazimo do onog bitnog – jesam li ja prestala hopsati jer eto, hopsala sam i ja i on i kći. a svjedno je umro… NE, nisam prestala nego sam pojačala.
Da nije bilo hopsanja on bi vjerojatno otišao u ona tri tjedna. Svaki dan poslije toga bio je poklon, svaki dan su se otvarala neka vrata iza kojih su bili dragi ljudi koji su i danas u mom životu, svaki dan je bio poklon meni, jer Stanko je pripremao mene na život bez sebe. On je znao, ali nije odlazio dok ja nisam bila spremna za njegov odlazak…i sve to zahvaljujući Ho oponoponu.

Naravno da je tuga postojala ali uz redovno čišćenje ubrzo je došla i spoznaja da ta tuga je ustvari sebičnost s moje strane, a moj prvi seminar 2014. godine učinio je to da sam mogla izgovoriti… putuj s ljubavlju kući

I onda je sve krenulo vrtoglavo naprijed. Mjesec dana nakon seminara moj poslodavac prestaje raditi u Mozambiku i ja ostajem bez posla, ali ne i bez plaće… Dobivam od njega laptop, auto, ali ono što je najvažnije – imam mir usprkos problemima koji su još uvijek prisutni, ali mir me ne napušta…
Moje bivanje na Fb se uglavnom svodilo na posjetu našoj grupi i igranju karata, ali kad je Ho na djelu, kad se prepustiš Bogu… kad čistiš bez očekivanja i kad Bog briše On te i navodi kao najbolji navigator i upoznaje me s Karlom (preko fb)… odvodi me na radionice s anđelima našoj Martini i cijeli moj svijet se mijenja.

Danas sam ponovno sretna… ponovno voljena… dane provodim radeći ono što najviše volim… Živim konačno tamo gdje nema stepenica i uzbrdica-nizbrdica 😀 (kao u Rijeci) i naravno i dalje čistim… čistim… čistim…

-Ksenija Šimić

HO I  DOKAZI – MOJ NOVI AUTOMOBIL

 

zena-auto-470x298

 

Prije 15 dana sam imala udes (hvala, hvala, hvala) srećom niko nije nastradao (volim te, volim te, volim te), bila sam i potresena i uznemirena. Ali vrlo interesantno i signifikatno je bilo to da sam ja bila ODGOVORNA za taj udes. I da sam preuzela ODGOVORNOST, posmatrači tog nemilog događaja su mi uzvikivali BRAVO, kada sam ja rekla da sam kriva i odgovorna za udes. Znala sam da mi je Bog slao poruku da usporim, da malo stanem, to sam odmah shvatila, ali tek neki dan  sam shvatila da  SAM PREUZELA ODGOVORNOST 100%. HVALA, HVALA HVALA.

Počinju proceduralne stvari, idi na policiju, idi u osiguranje, čekam sud, jer sam ja ODOGOVORNA  za taj nemili događaj. Odem na policiju, ljubazni policajac mi kaže da mi je napisao najmanju kaznu od svih njih?! Hvala, hvala hvala. Zahvaljujem se vrlo ljubaznom policajcu, zahvaljujem se Bogu. Odem u osiguranje, daju mi punu podršku, hvala hvala hvala.

Odem u ovlašteni servis, da odvezem kola na popravak. Najmanje što sam htjela je da napravim štetu i takav trošak koji sam napravila svojoj firmi. Ali opet kažem hvala ti Bože, hvala ti HO, niko nije stradao i zbog toga sam jako sretna i zahvalna.

Čekam ponudu, hvala, hvala, hvala, dobijam ponudu. Uf, veliki iznos! Hvala hvala hvala. Dolazim do muža sa ponudom (moj muž i ja imamo svoju firmu- hvala, hvala hvala i on je direktor). Gledamo onu ponudu, ja šutim i čistim. Nakon izvjesnog vremena, uzima telefon, zove vlasnika ovlaštenog servisa i kaže mu: „Pošalji mi ponudu otkupa našeg vozila i razlike u cijeni, da mi kupimo novi auto“ Ja u nevjerici, čistim, čistim, čistim, u uglu mojih usana neprimjetan osmijeh. Ja znam da je ovo uradio HO. HVALA, HVALA, HVALA.

 Moj muž / moj direktor dobi ponudu, razmišljao je on danima, savjetovao se sa knjigovođom, bankom- partnerom, pitao je on i mene, a ja samo ČISTIM, poslao  me je u ovlaštenu kuću da ja probam novi automobil. HVALA, HVALA, HVALA. Odem ja, automobil  izvrstan , a ja ČISTIM.

 DANAS JE PALA ODLUKA, JA DOBIJAM NOV, NOVCAT AUTOMOBIL. HVALA HO, HVALA HVALA HVALA.

 Dobro znam da se ovo ne bi završilo ovako da mi nije HO. I ovo je još jedan od dokaza  da  HO funkcioniše i donosi poboljšanja u naše živote.

HVALA TI, VOLIM TE.

M.V.

Zašto stalno idem na HO seminar

dan

Zašto stalno idem na seminar? Zašto ponavljam? Ove godine ću biti na svom 5. seminaru u Beogradu, a odmah nakon sedam dana i na svom 6. seminaru u Zagrebu…
Jedva čekam i oduševljen sam što će ih i ove godine biti (kako drugačije)…

Ono što sam do sada na seminarima doživljavao ne mogu ni da opišem. Ne mogu da izdvojim ni jedan specijalan momenat. Ima ih toliko mnogo, a opet ni jedan nije za izdvajanje.
Sveukupan doživljaj jeste da neću propustiti ni jedan budući seminar Mabel koji se bude održavao na ovim prostorima.

Zašto? Pa ja svakako čistim skoro stalno (dovoljno sam iskren prema sebi da ne kažem da je stalno). I dalje mi se pojavljuju razne misli, ali se mnogo brzo vratim na volim te, volim te, volim te.
Osvešćujem na bukvalno svakodnevnom, svakominutnom nivou zbog čega mi se nešto desi kada se desi i tako dalje. Neko bi rekao da sam stalno svestan, ali ja znam da nisam stalno i trudim se da do tog nivoa dođem…
Ali na seminar idem, i ići ću dok god ga bude, zato što se tada samo prepustim i čistim. Tako čine i svi ponavljači i onda uz Mabel koja po definiciji čisti na seminaru bude očišćeno toliko toga svima nama koji smo prisutni a za što bi nam pojedinačno verovatno trebalo nekoliko života da očistimo… I uopšte ne znam šta se tada čisti, kao što ne znam ni inače kada izgovaram reči volim te, volim te, volim te, šta se zapravo čisti. Ali znam da se čisti jer to tako osećam. I odoh sada da na vreme zaradim dovoljno novca koje ću pametno iskoristiti uplaćujući za ponavljanje seminara 19.- 20.11. u Beogradu, i 26. – 27.11. u Zagrebu.

Vidimo se!!!

-Danilo Ilić

Ho’oponopono: Saobraćajna nesreća

hoopoDragi dobri ljudi,
volela bih da sa vama podelim svoje skorašnje iskustvo, naravno vezano za čišćenje i Ho’oponopono. Ima već 8 meseci od kako sam prvi put čula za ovu neobičnu tehniku. Budući da je duhovnost moja velika ljubav i da sam otvorena da primim sve lepo što nam taj svet donosi, odmah sam počela sa intenzivnim čišćenjem i od tada čistim redovno.
Bilo je lakših perioda, bilo je i perioda kada je bilo teško i verovati i čistiti jer se nisu dešavale samo lepe stvari. Uz pomoć mojih divnih prijatelja, mnogobrojnih snimaka i tekstova na internetu, predavanja kod Mabel i kod Karmen, na kojima sam prisustvovala, nekako se čišćenje uvek nastavljalo.
Tokom ovih osam meseci, dešavale su se mnoge neobične stvari, isceljenja, velike promene i u mom unutrašnjem svetu i na spoljašnjem planu, u međuljudskim odnosima itd. Svaka od tih priča je na svoj način zanimljiva, ali poslednje iskustvo koje sam imala je dosta ekstremnije i samim tim, u mojim očima, veoma upadljiv dokaz o delotvornosti i predivnom uticaju koju jednostavna zahvalnost i ljubav mogu da imaju na život svakoga od nas.

Pre neki dan sam bila u poseti roditeljima i vraćala sam se taksi prevozom u grad gde trenutno živim i studiram. U taksiju je bilo nas devetoro, osmoro putnika i vozač. Kada smo krenuli, pogledala sam druge putnike da vidim da li je potrebno da se vežem, zbog novih zakona, velikih kazni i ostalog. Međutim, videla sam da nije obavezno vezivanje i pomislila sam: “Super, ne moram da se vezujem, svakako je pojas neudoban I uvek mi izgrebe vrat.” Odmah zatim je usledila još jedna misao, za koju verujem da je došla kao pomoć sa “druge strane”:”Ipak se ti veži, nikad ne znaš šta može da se desi”.
Pošto sam po prirodi veoma plašljiva osoba, pogotovo kada treba da se vozim sa nepoznatim ljudima, uvek na putu intenzivno i 100% svesno čistim da bih suzbila strahove, računajući i naravno na zaštitu duhovnih energija, Boga, Anđela, Univerzuma, Viših svesti – kako god volite da ih nazovete.
Nedugo po polasku, počela sam da razmišljam o Mabel, prisetila sam se njenog predavanja, koliko mi se dopala ta žena i njena fenomenalna, moćna energija i poželela sam da pročitam nešto od nje, što bi bio dodatni podstrek za još više čišćenja (jer, naravno, čišćenja nikad dosta, hvala, hvala, hvala). Put odmiče, ja čistim i čitam, divno se osećam, u balansu, zadovoljna (ima nekih novijih tekstova na www.hooponoponotehnika.com koje nisam do tad videla) i u tom momentu, automobil koji smo preticali, skreće, udara u naš taksi, taksi sleće sa puta, u punoj brzini udara u metalnu banderu i na kraju automobil udara u nas.

autoSudar je bio toliko jak da je tu veliku, metalnu banderu presekao na pola i ona je krenula da pada na nas, ali su je žice zadržale. Mi putnici, leteli smo po unutrašnjosti kombija, a mene je pošto sam sedela na sredini, samo pojas spasao da ne proletim kroz staklo. Jedino što sam u tih par sekundi uspela da pomislim je bilo: “Gotovo je, ovo je kraj.” Zatim je usledila histerija, panika, svi preplašeni, jedni preko drugih pokušavali smo da što pre izađemo napolje, u slučaju eksplozije, strujnog udara ili pada bandere.
Divni ljudi iz tog sela, gde se udes desio (beskrajno im hvala), odmah su reagovali, izneli su vodu, sokove, klupe, zvali policiju, hitnu pomoć, pomogli nam da se saberemo i dođemo malo sebi od šoka. Od deset učesnika nesreće svi smo preživeli i niko nije zadobio neke teže i ozbiljne povrede (što je zaista bila velika stvar, s obzirom na jačinu tih par udaraca i ceo tok sudara).

Kasnije, dok nas je hitna pomoć vozila do najbližeg kliničkog centra, da bismo dobili potrebnu pomoć i detaljniji pregled, sabirali smo utiske o celom nemilom događaju. Ono što mi je ostalo duboko urezano u svest je sledeće, što je rekao jedan čovek: “Ja ne znam ko je od vas vernik, a ko nije, ali ne bi bilo loše da neko od nas sutra ode u crkvu i u ime svih upali jednu sveću zahvalnosti, jer ovo što smo mi sada živi i što smo izašli sa minimalnim povredama, je zaista jedno veliko čudo.”

On je samo potvrdio ono što sam ja duboko u sebi znala, ono o čemu mi baš nije bilo prijatno razmišljati: “Šta bi se sa mnom taj dan desilo i da li bih sada bila živa, da nisam provela proteklih osam meseci, taj dan i svo vreme putovanja u čišćenju?” Mnogi ljudi neće povezati srećan ishod cele situacije sa čišćenjem, Ho’oponoponom, duhovnim radom i zaštitom Stvaraoca, milih energija i duhovnih bića, ali što se mene tiče, stvari su kristalno jasne. Zahvalnost i ljubav su najbolji lek za ceo naš život!!! Hvala, hvala, hvala!!!

Maja V. Novi Sad

Neobična Ho’oponopono priča

upitnik.jpg

Pre svega, sasvim “slucajno” sam dosao do ho’oponopono tehnike pre par sedmica, sad da ne gnjavim detaljima, pa samim tim i do Vasih videa na youtube-u.  E sada da Vam napisem razlog ove poruke: U emisiji od prosle srede ste govorili o tome kako su stvari ustvari zive, imaju osecanja itd.

Ja gledam emisiju i mislim u sebi: Ok, sve je to cool ali valjda ja nisam na tom nivou ciscenja pa mi mozak ne moze to najbolje racionalizovati. Kapiram sta zelite da kazete ali ta informacija mi je na nivou informacije tipa: U Dablinu pada kisa. Mislim ok, pada kisa u Dablinu i sta sad?!
MEDJUTIM… Jutros se desila situacija koja me je toliko sokirala da ne umem sebi da je objasnim. Ormar mi je prepun svega. Kao da je bomba pala u njega. Ne zna se gde su majice, gde su pantalone, gde je bilo sta… sve je onako nabacano, razbacano. Staro, novo, sve pomesano. Mislim, u carapama mi stoji knjiga Gospodar Prstenova, sramota me i da kazem. Uglavnom, vec danima se teram da to sredim i nikako mi se ne da. Lenjost je najgora bolest.
Jutros otvorim ormar da nadjem nesto da obucem do prodavnice, pa da napravim kafu I odgledam Vasu emisiju od sinoc (nisam stigao sinoc nazalost) I naravno unutra haos. Gledam ja u taj haos a on gleda u mene u fazonu : HEJ, ko ce koga pospremiti ovde? Necete verovati koliki uzdah mi je izleteo iz grudi uz poluglasno IZVINI.
Mozda je to u mojoj glavi ali ja sam cuo toliki vrisak od tih stvari da sam se toliko najezio i oci su mi zasuzile od neke tuge, nesrece, necega. Mozda je to vrisnuo i moj mozak kad mu je konacno doslo iz zadnjica u glavu, ne znam ali jasno sam cuo vrisak. To je bilo toliko snazno da su mi oci pocele da suze. Realno, nisam klinac mada jesam nekakav osetljiv ali ne placem cesto i pogotovo ne za svaku sitnicu. To je sve trajalo sekundu ili dve ali erupcija osecanja u meni je bila vulkanska.
Uglavnom sve sam izbacio, onda sortirao pa ponovo slozio, naravno uz konstantno ciscenje. Ne znam da li su stvari bile srecnije ali ja svakako jesam. Hvala hvala hvala

Ok, sad kad procitam sta sam napisao i ne cini se kao neki krupan dogadjaj da bih Vam prebacivao svoje programe lenjosti ali meni je to u tom momentu bilo najvaznije na svetu. Odmah sam se setio Vase emisije i pricanja sa stvarima. Hvala Vam jos jednom na divnim emisijama i predivnim savetima koje nam dajete. Iako u momentu i nisam bio siguran o cemu govorite (vile i njihove nozice u casi jos nisam shvatio hehehe) namestilo se da posle nekog vremena apsolutno razumem o cemu pricate kad pricate o nekoj odredjenoj stvari, kao sto je npr ova sa osecanjima stvari oko nas.

Oprostite sto sam se ovoliko raspisao ali nije moglo krace. Hvala hvala hvala

B.G.
(Podaci poznati Uredništvu)