Dragi dobri ljudi,
volela bih da sa vama podelim svoje skorašnje iskustvo, naravno vezano za čišćenje i Ho’oponopono. Ima već 8 meseci od kako sam prvi put čula za ovu neobičnu tehniku. Budući da je duhovnost moja velika ljubav i da sam otvorena da primim sve lepo što nam taj svet donosi, odmah sam počela sa intenzivnim čišćenjem i od tada čistim redovno.
Bilo je lakših perioda, bilo je i perioda kada je bilo teško i verovati i čistiti jer se nisu dešavale samo lepe stvari. Uz pomoć mojih divnih prijatelja, mnogobrojnih snimaka i tekstova na internetu, predavanja kod Mabel i kod Karmen, na kojima sam prisustvovala, nekako se čišćenje uvek nastavljalo.
Tokom ovih osam meseci, dešavale su se mnoge neobične stvari, isceljenja, velike promene i u mom unutrašnjem svetu i na spoljašnjem planu, u međuljudskim odnosima itd. Svaka od tih priča je na svoj način zanimljiva, ali poslednje iskustvo koje sam imala je dosta ekstremnije i samim tim, u mojim očima, veoma upadljiv dokaz o delotvornosti i predivnom uticaju koju jednostavna zahvalnost i ljubav mogu da imaju na život svakoga od nas.

Pre neki dan sam bila u poseti roditeljima i vraćala sam se taksi prevozom u grad gde trenutno živim i studiram. U taksiju je bilo nas devetoro, osmoro putnika i vozač. Kada smo krenuli, pogledala sam druge putnike da vidim da li je potrebno da se vežem, zbog novih zakona, velikih kazni i ostalog. Međutim, videla sam da nije obavezno vezivanje i pomislila sam: “Super, ne moram da se vezujem, svakako je pojas neudoban I uvek mi izgrebe vrat.” Odmah zatim je usledila još jedna misao, za koju verujem da je došla kao pomoć sa “druge strane”:”Ipak se ti veži, nikad ne znaš šta može da se desi”.
Pošto sam po prirodi veoma plašljiva osoba, pogotovo kada treba da se vozim sa nepoznatim ljudima, uvek na putu intenzivno i 100% svesno čistim da bih suzbila strahove, računajući i naravno na zaštitu duhovnih energija, Boga, Anđela, Univerzuma, Viših svesti – kako god volite da ih nazovete.
Nedugo po polasku, počela sam da razmišljam o Mabel, prisetila sam se njenog predavanja, koliko mi se dopala ta žena i njena fenomenalna, moćna energija i poželela sam da pročitam nešto od nje, što bi bio dodatni podstrek za još više čišćenja (jer, naravno, čišćenja nikad dosta, hvala, hvala, hvala). Put odmiče, ja čistim i čitam, divno se osećam, u balansu, zadovoljna (ima nekih novijih tekstova na www.hooponoponotehnika.com koje nisam do tad videla) i u tom momentu, automobil koji smo preticali, skreće, udara u naš taksi, taksi sleće sa puta, u punoj brzini udara u metalnu banderu i na kraju automobil udara u nas.

Sudar je bio toliko jak da je tu veliku, metalnu banderu presekao na pola i ona je krenula da pada na nas, ali su je žice zadržale. Mi putnici, leteli smo po unutrašnjosti kombija, a mene je pošto sam sedela na sredini, samo pojas spasao da ne proletim kroz staklo. Jedino što sam u tih par sekundi uspela da pomislim je bilo: “Gotovo je, ovo je kraj.” Zatim je usledila histerija, panika, svi preplašeni, jedni preko drugih pokušavali smo da što pre izađemo napolje, u slučaju eksplozije, strujnog udara ili pada bandere.
Divni ljudi iz tog sela, gde se udes desio (beskrajno im hvala), odmah su reagovali, izneli su vodu, sokove, klupe, zvali policiju, hitnu pomoć, pomogli nam da se saberemo i dođemo malo sebi od šoka. Od deset učesnika nesreće svi smo preživeli i niko nije zadobio neke teže i ozbiljne povrede (što je zaista bila velika stvar, s obzirom na jačinu tih par udaraca i ceo tok sudara).

Kasnije, dok nas je hitna pomoć vozila do najbližeg kliničkog centra, da bismo dobili potrebnu pomoć i detaljniji pregled, sabirali smo utiske o celom nemilom događaju. Ono što mi je ostalo duboko urezano u svest je sledeće, što je rekao jedan čovek: “Ja ne znam ko je od vas vernik, a ko nije, ali ne bi bilo loše da neko od nas sutra ode u crkvu i u ime svih upali jednu sveću zahvalnosti, jer ovo što smo mi sada živi i što smo izašli sa minimalnim povredama, je zaista jedno veliko čudo.”

On je samo potvrdio ono što sam ja duboko u sebi znala, ono o čemu mi baš nije bilo prijatno razmišljati: “Šta bi se sa mnom taj dan desilo i da li bih sada bila živa, da nisam provela proteklih osam meseci, taj dan i svo vreme putovanja u čišćenju?” Mnogi ljudi neće povezati srećan ishod cele situacije sa čišćenjem, Ho’oponoponom, duhovnim radom i zaštitom Stvaraoca, milih energija i duhovnih bića, ali što se mene tiče, stvari su kristalno jasne. Zahvalnost i ljubav su najbolji lek za ceo naš život!!! Hvala, hvala, hvala!!!

Maja V. Novi Sad