Krajnje je vreme da Vam se oglasim…

Nije me dugo bilo jer sam ćutao i čistio!!!
Sad da pojasnim ukratko: šta biva kada pustiš!!!

U martu sam saznao da je stan koji je trebalo da nasledim iza očeve smrti, ostavljen mome bratu kao i sve ostalo (još mnooooooogo toga drugog)…
Doduše, ostavljeno mi je pravo doživotnog korišćenja istog, no da vas sada ne opterećujem pojedinostima…

U svakom slučaju, moj “plan” da stan prodam i tim novcem kupim svoj hektar zemlje (a u okviru naselja koje ostvarujemo inspirisani knjigama o Anastasiji, o čemu pišem i blog), na kojem i od kojeg ću sa svojom dragom u buduće živeti i uživati, odjednom je postao “neizvodljiv”!!!

Tačnije, neizvodljiv na način na koji sam ja to osmislio i ” planirao”!!!

E, trebalo je ovo očistiti!!! I planove i očekivanja i užurbanost koja kod mene postoji!!! Borba! Veeeeelika borba u mom srcu i duši!!!! Životno važno za mene sve što želim postalo je taaaaaako daleko!!!

Sve to, naravno, u mojoj glavi, i ja ćutim i ho’opsam, i čistim li čistim. Pa pobesnim, pa to je nepravda, pa sad ćemo na sud pa ovo pa ono… I sve to vreme, naravno, savetovanje sa raznim pravnicima, prijateljima i … ma ho’opsam ja, al ne puštam, nikako….to je nepravda a ja (od malena Kalimero), nepravdu ni prema drugome ne podnosim a kamoli prema meni….

Ćuti, i pusti, sam vičem na sebe,…, ho’opsam al mozak ne pušta!!!
Šta je to u meni što je prouzrokovalo ovo?
Hvala, hvala, hvala!!!
Al, sad ću ja sudom ovo isterati do pravde, i tada ću svakako dobiti mnogo više nego što vredi moj stan, i to je, onda, pravda!!!

Al ja ne želim da se sudim sa bratom!!! Urličem u sebi!!! Vrištim, i čistim, no teško je, jaaaaako teško, al čistim i čistim i čistim…
I, naravno, sve što je u mojoj moći, preduzimam da se sa bratom dogovorim…

Da vam sada ne pričam kako je izgledao naš susret posle 8 godina…to ću drugom prilikom…
Sada samo ukratko da kažem suštinu…(ovo je ukratko? ha, ha, ha)…

Odjednom mi samo dođe u glavu:
Ok, na sud neću ići, jer je to u suprotnosti sa mojom suštinom.
Izdavaću taj stan, ( za one koji nisu u toku, već od aprila sam podstanar u kući sa baštom, to je bio moj “prvi” izlazak iz zone konfora o kojem sam ranije pisao), a novci za moj hektar i ostvarenje Naselja Zavičajnih imanja u Srbiji će doći onako kako treba da bude i onda kada treba da bude…

Napokon (posle 7 meseci ho’opsanja) sam pustio…
No, u tom trenutku nisam ni bio svestan da sam pustio. Osvestio me je poziv (telefonski) bratovljeve advokatice koja me moli da, ako sam još uvek za dogovor (što sam bratu pokušavao mesecima da kažem), da se vidim sa njom te da se zaista i dogovorimo…

Samo da napomenem da je ovaj telefonski poziv stigao za manje od 24 sata nakon što sam zaista pustio odlučivši onako kako mi je “odjednom došlo u glavu”!!! Manje od 24 sata!!!

Ali trebalo je da prođu meseci čišćenja i borbe mene sa mnom, dok mi odluka o puštanju, tj.prihvatanju stvari onakvih kakve trenutno jesu i usaglašavanje sa njima, nije došla iz srca u glavu. A onda za manje od 24 sata, Univerzum šalje odgovor…

Sada, napokon, znam šta znači pustiti i pustiti Boga, jer On zna najbolje!!!

Hvala, hvala, hvala!!!

• Danilo Ilić