Juče sam opet imala negativno iskustvo sa svojim ocem, koji je sebi odredio od kada je udovac, da će sebi ugađati u životu maksimalno, bez obzira na to da li  to meni, kao njegovoj kćerki, smeta.

Naime, uporno pokušava da meni  i mojoj djeci promijeni mišljenje o tome  da je normalno da se  čovjek od 80 godina  zaljubi i da ja treba da prihvatim i da se družim sa njegovom družbenicom.  Jer, za Boga miloga, on je tako sretan kada je s njom i on bi htio da ja to aminujem, jer je najveća kćerkina sreća što joj je otac sretan, a to što je kćerka tužna i nesretna zbog toga, što njena djeca i sada žale za svojom nenom/bakom, to nije važno. Nije važno što mi moja majka nedostaje i nije važno što ta žena dolazi u kuću koju je moja majka pravila i gradila.

I tu sada dolazi HO. Prije bih jako i dugo plakala, žalila sebe ( hvala, hvala, hvala ), pokazala mu da sam uvrijeđena zbog tog njegovog stila ponašanja prema meni i mojoj djeci, nastupala bih osvetoljubivo, u stilu „Neka, neka vidjećeš ti“ itd.itd.
Juče mi je bilo teško (hvala, hvala, hvala), plakala sam ja, počela opet da sebe sažaljevam, ali onda sebi rekoh“ Šta se dešava u meni, pa ja doživljvam to“? Počeh čistiti (hvala, hvala, hvala), počeh se smirivati, okrenuh se poslu, okrenuh se čitanju dobrih duhovnih tekstova i zaspah kao beba. Moram naglasiti da, od kada  prakticiram HO, mnogo bolje spavam (hvala, hvala, hvala).

 Jutros sam ja opet pomislila na oca i jučerašnju situaciju, ne kajem se zbog izgovorenih riječi, koje je čuo samo moj muž, ne grizem se zbog njegovog sebičnog ponašanja. Ljuta i povrijeđena jesam, ali to sada prihvatam i uporno čistim. Vjerovatno ću i otpustiti, a šta će biti sa mojim ocem, ne znam…. ja samo znam da ću čistiti.

HVALA TI, VOLIM TE  su riječi koje stalno izgovaram i prema toj situcaiji koja me jako boli.

M.V.