Evo i mene… iako mi se dojmovi još nisu staložili. Hvala, hvala, hvala, hvala, hvala, hvala…

Ovo mi je bio treći seminar, meni osobno najžešći. Sam seminar, informacije su umu bile iste, sve to već zna, sve je to već vidio…ali moja spremnost za kliknut iznutra, za čut Mabel, za čut sebe, svoje unutarnje dijete (koje se po prvi puta smijalo. Jeiiiiiiii!) je svaki puta sve veća. Ovaj put me malo i prestravilo koliko sam spremna  velike zalogaje, velike prilike za čišćenje sam dobila. A generalka je počela i prije samog seminara (nemam pojma, al moguće da je povezano s Mabelinim čišćenjem…), a kako nisam stolica, još uvijek traje.  Hvala, hvala, hvala…

Neizmjerno sam zahvalna na seminaru, na svakom smijehu, svakoj suzi (a toga je bilooo), svakom zagrljaju, svakom susretu, bićima koja su mi ušla u život (posebno Uragančini), svakoj svojoj misli, osjećaju, svim mojim strahovima, svakom Hvala ti, svakom Volim te, zahvalna sam sebi. I ne stajem, namjeravam se i dalje darivati sa bujicom Hvala ti, Volim te, iz trenutka u trenutak, moguće i sa sljedećim seminarom. Isplati se!!!
Još jednom hvala svim prekokrasnim šarenim ljudićima s kojima sam dijelila ovo iskustvo. Oplemenili ste mi i prodrmali život i srce. Osvijestih koliko je bogatstvo u meni, kolika je ljubav u meni, i koliko je zapravo sve u meni. Volim vas! 

– Ariana Crvenka

Dok se hopsići polako vraćaju sa seminara (nadam se da će svoje dojmove podijeliti sa svima nama kad se odmore i kad bude prilike), evo ja ću napisati nešto općenito što je meni bili specifično za ovaj meni treći HO seminar.

Naime, bez obzira na splet neobičnih okolnosti (na prvi dan seminara nisam došla skroz na početak jer imam subotom radionice, onda drugi dan sam se pokušala taxijem ‘probiti’ do Antunovića jedno 40 minuta (od mog stana do hotela treba 8 minuta autom), da bi na kraju na seminar došla osobnim autom.
Ovaj drugi dan nisam mogla ostati do samog kraja, da vam sad ne pojašnjavam zašto (potpuno nebitno), ali sve ono što se trebalo ‘desiti’ u susretu mene i ovog 3 seminara desilo baš onako kako treba. Sad ne mislim na susrete sa divnim hopsićima, već isključivo na moj ‘susret’ sa HO.
Dakle, za mene je ovaj Seminar bio mistično iskustvo – iako se to po ničemu nije moglo konkretno ‘pročitati’. Znam da zvuči smiješno, ali zbilja tek sad ‘znam’ što HO jest. Ne znam što će biti na slijedećem seminaru, ali meni je ovo još jedna potvrda o kompatibilnosti HO i mene.

Svatko od hopsića koji su bili na seminaru pisat će vam (ako žele i imaju potrebu) o svojim doživljajima… ja ću pisati kao do sada onako kako me vodi moja osobna Inspiracija. Neću prepričavati sam sadržaj Seminara – ne zato jer tu nema ništa novo, nego zato jer sam smisao HO je puno puno dublji i izlazi van okvira verbalnog definiranja što HO jest.

Jučer je Mabel između ostalog rekla nešto jakooo zgodno: bez obzira koliko puta dolazili na HO seminar vi svaki put kao da ste ‘prvi’ put tamo. Kako to? Pa tako što iako sadržaj seminara može biti sličan prethodnim seminarima (obično i jest) vi sami niste više ona osoba koja je bila na prethodnom seminaru, a ni ni Mabel više nije ona Mabel koja je vodila prošli seminar. Svaki novi seminar nije samo nov za njegove polaznike nego i za samu Mabel. Dakle, iako se možete voditi kao ‘ponavljači’, ponavljača u stvari nema – sve je uvijek Novo i ‘Prvo’.

HO se može doživljavati na razne načine – za nekoga je to zabavna tehnika koja ga opušta, za nekoga način da riješi svoje probleme, za nekoga duhovni put. Ustvari HO je sve to, ali i nešto puno više – HO je ‘put’ na kojemu susrećete SEBE. Sve je važno kao što ništa nije važno. Svako od nas putuje nekim svojim puteljkom i najjasnije svjedoči upravo o onome što sam doživljava (logično, zar ne?). Na tom putovanju mijenja nam se percepcija istoga pa sad nešto što smo dosad vidjeli na jedan način – odjednom vidimo u nekom još proširenijem izdanju. E to se meni desilo sa ovim zadnjim seminarom i kroz to novo iskustvo ću pisati dalje o HO.

Jednom je netko nakon prvog seminara rekao: ‘Što sad? Pa to je to – odradili smo sve!’
-Ništa nismo odradili, neću reći da smo na početku priče, ali skoro  i zato hopsajući ‘pripremite’ se na nastavak avanture ‘povratka kući’ u društvu HO.

– D E

Dobar dan dragi moji hopsići! Evo i mene… kad se sjetim koliko me programa prošli tjedan kočilo da odem na seminar – djetetova bolest i vremenska prognoza kao 2 najveća.. .onda sam u petak saznala da dijete može na put, ali da ću zbog loše prognoze moći ići samo u subotu…opet sam skoro odustala, čak sam se i raspitivala o povratu novca. Sad se smijem kad se sjetim. Na kraju sam krenula, sa djetetom i roditeljima kao babysitterima, na seminar u subotu – “against all odds” 🙂

I HVALA, HVALA, HVALA što jesam!  Sretna sam što sam imala priliku doživjeti Mabel, divnu atmosferu unutar dvorane, ali i u hotelu, lipe moje vesele ljubljene hopsiće iz naše grupe, ali i van nje. Ma sretna sam i blagoslovljena! Dojmovi se još nisu slegnuli, sva treperim pri pomisli na subotu. Onda možete zamisliti kako će mi tek biti dogodine, oba dana!!!   Još jednom HVALA svima, volim vas!

– Iva Trapp Sikirić

Vidim da se javljaju “ponavljači”, a evo da se javim i ja koja sam bila po prvi put na seminaru kakvo je bilo moje iskustvo.

Prije svega da kažem da sam u početku bila izrazito protiv odlaska i samoj sebi to racionalizirala: ma šta će to meni, ma oni ljudi nisu normalni davati tolike pare da bi tamo slušali nešto što mogu i sami, ma nemam ja novaca za to, sad si to stvarno ne mogu priuštiti itd. I to je bila gotova stvar. Ali jednog dana, par tjedana nakon što sam saznala za seminar, usred promocije na faksu dok su mi misli bile na nekom desetom mjestu, samo mi je usred svega, dok sam čekala da prozovu i moje ime svanulo: ma ja bih baš mogla na taj seminar! A onda su polako “svanuli” i novci, ili bar naznaka da će doći skoro (na trenutke se činilo da kad ga platim nećemo imati što jesti, ali kako je povjerenje raslo, tako su i poslovi stizali – moram reći pred sam seminar sve više, a par dana prije su nas zvali iz jedne veće firme da im damo ponudu, iako smo tek mladi obrt za koji ne znaju ljudi, i to na fiksni broj koji nije nigdje objavljen, ali ja nisam bila iznenađena).

Uglavnom, kad sam se odlučila i bila 99% sigurna i falio mi je ona jedan posto sigurnosti – sam se javila curi iz Pule s ove grupe koja je rekla da bi možda išla da vidim jel odlučila, a ona mi kaže da ima rezerviranu sobu u hostelu za dvije osobe i da će u njoj biti sama (samo je mene čekala haha) Moram svakako i reći da kad smo se upoznale, smo shvatile da da njena mama radi s mojom mamom godinama i da ona sama radi sa ženom od mog brata!

Malo sam odužila i sa ovim uvodom, ali sam zapravo htjela reći da je po pitanju odlaska na seminar (jer je sigurno bilo još ljudi koji su se dvoumili kao i ja) stvar jednostavna: ili trebaš ići ili ne trebaš. Ili ćeš vjerovati ili nećeš. Ako imaš povjerenja sve će doći i biti baš onako kako treba. Jer to je HO!

Da ne duljim, nas dvije polako iz Pule, tramvaji i busevi do hotela su nas doslovno čekali, samo smo se prebacivale s jednog na drugi. Sve je išlo kao po crti. Soba nas je čekala, iako nije bio check in još, ama sve je bilo savršeno. Kad smo kod sobe, dobile smo same sobu za pet osoba i uživale kao kraljice!

A onda ono najbitnije, seminar. Nismo se stigle puno upoznavati i družiti s puno ljudi, ali pozitiva je bila opipljiva. Puno osmijeha, puno divnih ljudi i velikih srca. Sama Mabel me oduševila. Presimpatična je, predraga je, jednostavna, iskrena, ne možeš drugo nego da je voliš i divno me je nasmijala u više navrata… Seminar je bio divan, vrijedan svakog trenutka i svake kune.

HO sam koristila tek par mjeseci prije nego sam došla ovdje i već sam se uvjerila u njegovo djelovanje, nisam imala sumnji u to. Ali sam na seminaru dobila ipak neke konkretnije “uvide” i sigurnost da će Ho nadalje biti puno veći dio mog života nego što je bio do sad. Pomogao mi je da približim korak bliže sebi, a što je bitnije od toga? Ja i moje unutarnje dijete skakućemo i plešemo!

Ono što je rečeno u dva dana seminara ne može se svesti i prepričati nekome, može samo doživjeti. Sigurna sam da je svatko čuo baš ono što mora čuti u tom trenu. Žao mi je da nismo ostale do samog kraja jer smo jurile na posljednji bus doma, nadam se da ste uživali.

Ja sam već po povratku imala par “iskustva”, onih sitnica kad jedno spomeneš, a to se pojavi, na jedno misliš, a to te onda netko pita i sl., kao i razne ideje koje su mi dolazile u glavu od nikud, ali me oduševile. Btw skriptica je noćas bila u spavaćoj sobi na ormariću (ponudila sam je sobi ako je zainteresirana :)) U jutro je bila pomaknuta drukčije nego sam je ja stavila, a nitko je nije dirao! Imam kuću koja surađuje!

Za kraj bih se zahvalila svim divnim ljudima tamo, koje znam i ne znam, jer upravo oni daju jednu posebnu “notu” seminaru i dešava se nešto čarobno dok zajedničkim snagama metlamo sve što dođe na red. Hvala i organizatorima naravno! Ukrala bih primjedbu od moje suputnice koja je rekla: ne znam dal sam ja luda, ali meni se čini da ja sve ove ljude poznajem nekako! I mislim da je to dovoljno…

– Tanja Terlević

Znam sada ćete se nasmejati kada ja napišem… ma , sećate se priče o Željku :))) i ja se smejem, jer je sve luđa i sve pozitivnija i tako se lepo primila van ama baš van svih očekivanja :)) i ne znam više iskreno odakle izvire ali nije ni važno, bar nama ovde, jer mi znamo da “nemamo pojma”, ja nisam ama baš ništa konkretno čistila kada je on u pitanju jer nisam ni znala a po Bogu šta bih i čistila… osim osećaja kada je on prisutan ,,nekako tek sada vidim” da ne možemo tj. i nije nam dato očistiti bilo šta kao odvojeno jer na kraju ko zna koliko je programa, a da je možda iza svega samo jedan program nazvan sa hiljadu oblika…

Evo novosti :)) Žeks je preko noći (gledajući našim očima) dobio majku, stan i auto… no da se pojavi i očuh koji mu prepisuje u vlasništvo i sopstvenu kuću malo je i previše…a možda i nije.

I nije kraj, sada se javlja i njegov biološki otac koji baš ovih dana deli imovinu u Crnoj Gori, sinovima iz drugog braka, ALI, želi da ostavi i Željku stan!!!

Ja stvarno počinjem iz sveg srca verovati u onu “Bog ima sjajan smisao za humor ” VOLIM TE!

– Nataša Sekulović

Drugari moji Hopsci,

jedna kratka obavest. Mom bratu je u petak pozlilo, imao jake bolove u stomaku. Otisao u Urgentni Centar i njegova supruga me zove i kaze mi da ce morati da ga operisu, imao je napad slepog creva. OK, prihvatim ja to, i nastavljam sa svojim hopsanjem. Ona mi kaze da dodjem sto pre u bolnicu, a ja odgovaram da nema potrebe, da ce sve biti u redu. Posle nekoliko sati mi se javlja, naravno, opet moja snaja i kaze mi: Ne znam sta se desilo, ali posle naseg razgovora, tvom bratu je bilo mnogo bolje, operacije nece biti i evo ga kod kuce. Ja se smejem u sebi, i zahvaljujem ,neprestalno izgovarajuci: HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA….

Sta da Vam kazem, ali za dve godine hopsanja, moj zivot ima jednu sasvim drugu dimenziju, a vidim i ljudi u mom okruzenju imaju svoja mala cuda…Vidimo se u subotu, jedva cekam… Sve Vas mnogo volim i Ljubim. HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA….. I OPET, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA… I TAKO U BESKRAJ.

– Aleksandra Micić   

Drugari moji Hopsici, verujem da ste odlicno, da hopsate, uzivate u tome i da Vam se desavaju cudesne stvari… Dakle,evo jos jednog velikog cuda. U petak u gradskom prevozu ukraden mi je novcanik sa svim mogucim i nemogucim dokumentima ,sa finom sumom novca, ali, ono najbitnije, tu mi je bio i ceeport seals.

Tek kada sam dosla u agenciju primetila sam da nemam novcanik, koji je inace veeeliki. Sok, neverica… Hm, sta sad? Naravno, svo vreme hopsam, hopsam, pitam se sta je to u meni izazvalo sve ovo??? OK, krenem da razgovaram sa svojim unutrasnjim detetom… Ne nerviram se. Javim suprugu sta mi se dogodilo ali potpuno mirna, kao da ga zovem da idemo negde na rucak…

Danas oko 13 h, zove me jedan muskarac i pita me, da li ste Vi Aleksandra? Naravno da jesam. Kaze mi da je nasao moj novcanik, inace unutra su bile i moje vizit kartice, pa me je tako i nasao. Zamolila sam ga da pogleda da li su tu dokumenta i glas sa druge strane odgovara, da, tu Vam je licna karta, kartice od banke… Ja u soku… Zgranuta… Nasli smo se za neka dva sata, seli da popijemo kafu, daje mi novcanik, otvaram ga… tajac, muk, neverica… ajme meni pa sve mi je u novcaniku, i dokumenta, i kartice od banke i novac… Pitam ga gde je nasao novacnik a on mi kaze da se vracao sa posla i ne zna ni sam kako ali jednostavno novcanik je ugledao ispred sebe, blizu svoje zgrade u kojoj stanuje, a stanuje u potpuno drugom delu grada. Ja mu kazem da su me tog dana oko podneva izdzeparili u prevozu a on ga pronalazi uvece oko pola jedanaest sa svim mojim stvarima.

Koje odusevljenje, kakva radost. Kaze mi Gospodin, ovo je za Riplija ,za rubriku verovali ili ne, ja ga gledam i smejem se i mislim se, sve je to HO. Hvala HO, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA… VOLIM VAS SVE, VOLIM, VOLIM, VOLIM…. 

– Aleksandra Micić          

 M.M.  Probat ću napisati samo velika čuda prvo: ja sam rekreativno počela hopsati negdje u 5.om mjesecu 2012, kako sam dobila knjigu Nulte granice, nešto kratko prije toga sam otvorila svoj mali obrt, prva godina, otvaranje vrlo kratko prije sezone, ali ugovorila par ok ugovora, ali hopsanje još nije ušlo još u naviku.
Krajem 8.og mjeseca, dogodilo mi se nešto jako jako grozno u mom privatnom životu (situacija još traje pa neću puno o tome razglabati), tada sam počela hopsati jako, jako, samoj sebi govoriti: Naučit ćeš M. iz ovoga nešto!
Onda, polako kreće kolo nizbrdo, ono slobodni pad! Prvo mi je partner otkazao zimski posao, od čega sam trebala preživjeti zimu, i seka se razboljela (dijagnoza: neizlječivi neoperabilni tumor mozga veličine 6-7 cm).

Kako sam ja počela hopsati! Posao sam pustila, nije više ništa bilo to važno, preselila sam se k sestri. Nju uvela u tehniku. Šetnje uz vodu su bile obavezne, što nas dvije zajedno, što ja solo. Sama terapija nikako da počne, njihova dijagnoza je grozna, ali 2 mjeseca čekati na terapiju je suludo po bilo kakvim medicinskim standardima. Prošla je nova godina, i čudo br.1 Negdje oko 10/1 gotovo tri mjeseca nakon postavljene dijagnoze i biopsije, sam se javlja doktor koji bi je htio operirati (samo da naglasim, MI NISMO TRAŽILI DRUGO MIŠLJENJE), čudo br.2: 15/1 prolazi operacija, teška operacija mozga, očekuje se da će proći 3-4 dana dok se seka skroz probudi iz kome, u strahu hoće li više moći pričati, nazovemo bolnicu ujutro dan nakon operacije, i bolnička sestra odgovori da će NAM SE SEKA JAVITI kad dođe s intenzivne! Ja nisam medicinar, ali nešto mi je tu čudno, nazovem sestričnu koja je stručnjak, ona počne vrištati i plakati s druge strane slušalice da li ja znam što je meni med. sestra rekla, ja ono -pa nisam sigurna,…  kasnije je seka moja pričala da je to jutro nju na intenzivnoj dr. pitao da li zna tko je ona, ona se predstavila: ja sam ta, a vi? Uglavnom u roku par minuta bilo je 12 dr. gledati što se tu dogodilo.
Nakon toga svega, seka izlazi iz bolnice, nasmijana sretna, i mislim da je i to jedno od velikih čuda, jer moja seka se nije puno smijala do bolesti, bar ne onaj iskreni do suza osmijeh. Čuda xyz. Prolazi kemo i zračenje BEZ REAKCIJA, jedino je izgubila bila kosu, ali to je ono ništa.
U međuvremenu se meni partner javio i rekao da ipak želi nastaviti s poslom, što mi je bilo ok, mama i tata su posao odradili, i to se sredilo. Ah, da i brat je tada nedgje jedini u firmi dobio ugovor na stalno, što je isto bilo čudo veliko u ovom ludom (pljuc program) vremenu. I da, mamu sam isto uvela u tehniku, i to je čudo jer je ona veliki vjernik, i bilo što što nije njena vjera bilo je loše, a takav i naš odnos (promijenio se, hvož). Kreće polako sezona, javljaju mi se ljudi odasvud, sklapam ugovore koje nisam niti sanjala!
I onda sam si rekla: Bože, ako zaradim dovoljno, ja ću ići na seminar, dala ja zadatak (program u glavi govori, nemoguće, znaš da moraš štedjeti za zimu, bla bla, bla)…

Anway, ekipica, ja ne da sam zaradila za seminar, i mobitel, i laptop, ali ne od zarade nego od MANČE (napojnica, bakšiš). TAKO DA, MOJE JE SRCE PUNO ZAHVALE, ponajprije za sekin život, jer je napokon sretna, jaka, i prekrasna žena, ista ona osoba kojoj sam se divila dok smo bile klinke, kad je bila kreativna i napredna… I sad kad pročita ovaj post mislim da će me najuriti kao kad smo bile 7-9 godina (PUSICA SEKO)….    

Hvala, hvala svemiru na ovom prekrasnom životnom iskustvu, i svim lekcijama i svim ljudima koji mi pokušavaju dokazati da je život težak i mučenje, ja samo kažem, MOJ NIJE I JA VAS SVE VOLIM DO ANDROMEDE PA NAZAD I JOŠ 1000 PUTA TAKO!    

I hvala svima vama koji ste uspjeli pročitati post do kraja,   i da, sigurno ću se ja još kojeg čuda sjetiti, ali ovo su samo ona velika 🙂   

• N.S. prvo veliko hvala tom danu kada sam surfajući netom naletela na HO,nikada ranije nisam koristila nikakve tehnike a o tome da verujem u bilo šta specijalno”pa i samo Božanstvo iskreno slabo je kod mene prolazilo(to se izbrisalo zauvek) ja volim videti spolja i mislim da ću uvek malo očekivati ali menjam ono kod sebe “na čiji način”u medjuvremenu.. hopsam svaki dan uporno i čistim uporno svako svoje unutrašnje stanje” kraće traju moje ljutnje na život(meni je to velika stvar) mekše” praštam sebi,više se smejem,srca mi se pojavljuju svaki dan,otkrila sam tišinu i prelepo mi je biti sama sa sobom.. Spolja, moj otac je godinama tvrdoglavo lečio šećernu bolest “na svoj način”, uz HO sam prepoznala da mu ne mogu lično pomoći i da jedino mogu čistiti sebe , odnosno uvek sa pitanjem sebi (meni je tako lakše) šta je to u meni pa doživljavam svog oca…. i počelo se ljuštiti kako treba. Nna isti način stanje naše bucmaste kume (smršala je oko 23kg) na isti način i u svakom susretu, da li na onom sa samom sobom ili na onom što čujem u susretu sa nekom drugim bićem, ja čistim kako god… ja čistim i prosto ne mogu da stanem  pa kako god -ja zahvalna Božanstvu
• N.J.S. Veliko hvala svim mojim HO prijateljima, hvala vam svima, volim vas… Ja sam 10.juna procitala Nulte granice i TOG momenta pocela da hopsam, samouka, nisam imala sa kim razmeniti iskustva. Zatim sam celo leto provela na internetu citajuci sve sto postoji o tome, u zivot mi je usla Suzana Vemic, ispricala mi i pojasnila dosta toga i… evo me… srecna, zadovoljna, vesela… sve mi se u zivotu promenilo, prestala sam da se nerviram, iz zivota su mi otisli negartivni ljudi, usli su neki novi… hvala, hvala, hvala… svaka zelja mi se ispunjava, lepo mi je. Prosle nedelje sam isla na koncert Gibonija, bilo je prelepo, prvi put sam hopsala glasno u prepunoj Areni, bilo je divno volim vas, ljudi hvala vam sto postojite, jako sam srecna i zahvalna sto vas imam u svom zivotu, sto citam svakog dana ove divne komentare i hopsam, hopsam 24 casa na dan

  hvala vam, volim vas…
• N.T. a sad ja! a sad ja!  dakle… hopsam negdje od prvog aprila i nije šala, hopsam zaozbiljno bez obzira na simboliku tog datuma  možda mi je samo svemir s time htio reći: “misliš da nešto znaš? eee prvi apriilili!”  … no… uz hopsanje prakticiram i druge tehnike i zapravo se i ne pitam što je čija zasluga, ali ono što znam sigurno je da me hopsanje čini smirenijom i strpljivijom, bez potrebe za kontroliranjem, smiruje buku u glavi da konačno mogu čuti sebe, mogu bez problema odgledati ili odslušati crne vijesti ili neki ružan film, a da se nakon toga ne osjećam loše već vidim priliku za čišćenje. bez problema sam otpustila neke ljude i došli su mi drugi koje prije ne bih našla ma koliko da sam ih tražila. a najveće otkriće mi je da više nemam potrebu davati savjete jer ne znam što je za nekog dobro i znam da nema nikog vani. hvala hvala volim vaaaas
• D.M. Znate li kako je maltene cijeli zivot (ne tako ni kratak) zivjeti sa grcem u zelucu? Nadam se da ne.Onda ne mozete znati ni kakav je predivan osjecaj u jednom trenutku otkriti da je taj grc nestao! E,to se meni desilo sa Ho’oponopono-om. Pocela sam prije nekih 6-7 mjeseci ,i ne bas redovno,i ne bas stalno, i u svakodnevici i nije izgledalo da se nesto bitno desava. Medjutim, sad kad pogledam unazad, promjene su nevjerovatne, tu prvenstveno mislim na promjene u meni, sto mi je i najvaznije. Unutrasnji mir je osjecaj koji jedva da sam poznavala, a sad mogu slobodno da kazem da mi polako prelazi u naviku.  Medjuljudski odnosi su se drasticno popravili, strahovi i brige blijede, nemaju vise moc nada mnom. Sto se tice “opipljivih” rezultata, ima i toga, vjerovatno bi bilo i vise da tome pridajem vise vaznosti… Mala cudasca se desavaju skoro svakodnevno, pojavljuju se neke divne nove stvari u zivotu i imam osjecaj da sam sigurna… Eto… I da,bas mi je lijepo s vama!      ……….
• C.O.I. Meni se izdogađalo puno. Razlog tome je što mi je situacija bila toliko grozna, da je Bog imao što za brisat 🙂  Da mi je situacija tada, prije 2 godine, bila kao sada, vjerojatno bih rekla, nakon nekog vremena, da mi se i nije puno toga promijenilo. Međutim, jest. Nema područja na kojem nije. Obitelj, prvenstveno mislim na djecu. Udala sam se (jeeee!  ), i to na vrlo ho način. Novac, posao – promjena za 180. Odnosi – raščistili se fenomenalno. Problemi meni bliskih ljudi – neki čudesno riješeni, neki s bitnim pomacima… Učim se neočekivanju, prihvaćanju, nebrinjenju. Ne kontroliram. Ne zanovijetam (trudim se), sve manje prosuđujem, sve više uživam, često me boli džon, rijetko mislim na budućnost, još rjeđe se sažaljevam, učim se ugađati sebi, i tako… svaki dan u svakom pogledu, napredujem. Stvarno svaki dan 🙂

Sjećate se priče o Željku? Izgubljenoj, pa pronađenoj majci?https://hooponoponotehnika.com/2013/10/18/kao-na-filmu/

Priča o Željku ima i fantastičan završetak – završetak koji je zapravo tek početak:

“Ko zna gde će odvesti priča o Željku?  Sećate se, prihvatio je da se upozna sa majkom koja ga je kao bebu napustila… evo novosti! UPOZNALI SU SE! Prenosim: Pa moja majka je takva… nisam je takvu zamišljao… ispala je nekako mnogo lepša pri prvom susretu,no… nekako stisnuvši mi ruku… osetio sam… kao da nikada nije ni otišla od mene, znaš velika je stvar, ja nikada nisam pomislio bilo šta ružno o toj ženi… osim da mi nedostaje, vremenom sam i to pobrisao, nisam se hteo mešati u njen izbor…

Eto Željko je upoznao i njenog drugog muža koji je očigledno i sam njihovim susretom oslobođen (na neki način), odlučili su da mu kupe stan (Željko je ceo život podstanar), a poklon od očuha biće auto :))

E sad…ima li svega dovoljno u vasioni?

VOLIM TE 

– Nataša Sekulović