Gdje nam je fokus tu nam je i zivot. Znate onu situaciju u kuci kada odlučimo cistiti ormare, police, ladice… Ljudsko bice je na neki nacin kao hrcak, skupljamo sve da nismo ni svjesni do onog trenutka gdje ladicu ne mozemo zatvoriti i onda odlučimo raščistiti.

Ako nam je fokus na to smece koje smo razbacali dok smo vadili iz ormara vidjet cemo ogroman nered, ali kako smo svjesni da smo u procesu raščišćavanja onda znamo da je to samo privremena stvarnost u sobi.

Tako je i s nasim zivotima i nasim umom. Nas um ne vidi siru sliku ali nasa dusa osjeti. Počnemo čistiti svoj um i stvari se tek tada i pokrenu pa sve ono sto je trulo, bolesno i hrđavo počne izlaziti na povrsinu, ali samo saznanjem da samo u procesu ciscenja mi smo vec na pola puta do cistoce uma i tela odnosno sa svima oko sebe.

Tada je bitno imati povjerenje u siru sliku koju nevidimo, da je nuzno kroz sve to proci da bi dosli do onog zdravog, blistavog i savrsenog.

-Nataša Milutinović

Osvještavajući Ljubav prema sebi, mi u stvari polako osvještavamo povjerenje u sebe, u svoju moć da se promijenimo, da preoblikujemo svoju krutost, strah i nezahvalnost za život sam.

To je zadaća za sve nas koja traje cijelog života. Ali nije to baš tako ni strašno! Čini se kao da trebamo učiniti samo pola puta, jer ako volimo sebe, onda ćemo se sigurno sresti na sredini puta s Ljubavlju koja neprestano stremi k našoj spremnosti da je prihvatimo. Kao da se igramo lovca i lovine s njom u toj beskrajnoj šumi svijesti: u svakom drvetu, u svakom grmu radimo premetačinu i pomalo razočarano, već umorni, odustajemo od potrage za njom.

Ali ako imamo signal i kažemo ‘Volim te’, nikome određeno, onako, kažemo to tek toliko da se ta vijest proširi šumom, možda će se Ljubav odmah odazvati u svemu tome gdje smo već zavirili?

-Nenad Ljubić

Mi ne možemo znati što je stopostotna istina. U toj nedoumici sve ima taj potencijal da nam preuzme život i proglasi se jedinom istinom. Tako, strah, patnja i bolesti itekako mogu postati jedina mogućnost za nas, sve što možemo, sve što imamo, jedina stvarnost. Ljubav je u stvari revolucija, strategija svijesti da svrgne našu fasciniranost s patnjom. Ako svoj svijet opisujemo s “Volim te”, onda će ono polako preuzeti prijestolje i zavladati našom istinom. Ono će preuzeti stvarnost koja će onda imati perspektivu nečeg sasvim drukčijeg.
To je uvijek strategija povjerenja! Jer kao što su spontani ljutnja i agresija, tako je spontana i Ljubav! Jedini je problem što ljutnja “putuje pravocrtno” i odmah izjuri vani, a Ljubav prvo provuče svoju strast kroz sve kanale našeg otpora, pretražuje uljeze i uklanja ih. Naše povjerenje je baš u toj pauzi, u njoj su najveći izazovi neuplitanja!

Orao se ne bori sa zmijom na zemlji. On je podiže u nebo i mijenja poprište bitke, a zatim oslobađa zmiju u nebu.
Zmija nema izdržljivosti, nema snage i nema ravnoteže u zraku. Ona je nemoćna, slaba i ranjiva, a za razliku od toga, na zemlji je snažna, mudra i smrtonosna.

Vodi svoju bitku u duhovnom svijetu molitvom, a kada si u duhovnom svijetu, Bog preuzima tvoje bitke.
Nemoj se boriti s neprijateljom u njegovoj zoni komfora, promijeni poprište bitke poput Orla i dopusti Bogu da preuzme odgovornost putem tvoje iskrene molitve. Osigurat ćeš čistu pobjedu.
Moli bez prestanka.

Strah i problemi nisu nista stvarno, nista sto postoji izvan nas. Mi smo ti koji ih kreiramo, arogantno misleci da znamo sto je za nas najbolje. Naravno, otuda dolaze ocekivanja, nerealna, neostvariva i nepotrebna. Neispunjena ocekivanja opet izazivaju nezadovoljstvo i strah. Pricajuci o njima jedino sto cinimo je da umnozavamo probleme. I tako u nedogled.

Problemi su u nama jer vani NEMA NIKOGA. Mi smo ih stvorili svojim negativnim stavom prema zivotu, nedostatkom ljubavi prema sebi i svemu sto nas okruzuje, svojim negativnim programima koji su nam “ugrađeni” tko zna kada.
Problemi i strahovi su odraz nas samih. Ukoliko ih osvestimo, suocimo se sa njima – oni gube znacaj koji im samo MI pridajemo. Problemi i strahovi su prisutni i cesto se ponavljaju (kroz iste osobe ili situacije) upravo da bismo dobili uvek iznova priliku da ucinimo nesto novo, nesto drugacije. Za te nove prilike teba da budemo zahvalni i da ih oberucke prigrlimo.

Kada probleme osvestimo i prihvatimo ih sa zahvalnoscu jer su oni nova prilika za nas rast, za novi pocetak. Zahvalimo im se, recimo i: “Volim te” i otpustimo ih zauvek. Cineci ovo strpljivo, uporno, svakodnevno, preuzimajuci 100% odgovornosti za njihov nastanak – u jednom trenutku cemo shvatiti da ih vise NEMA. Oseticemo srecu, mir i ljubav u srcu. Postacemo bezazleni i opusteni poput dece, srecni zbog svake i najmanje sitnice. Nasmejacemo se prosto jer nam se tako hoce, jer se preoustamo s poverenjem Onome ko o nama brine, Onome ko najbolje zna sta je za nas dobro i kada je savrsen trenutak za nas da nam to dobro daruje.

Pogledajmo se u ogledalo – u njemu cemo videti svoj odraz. Neka to bude odraz deteta koje voli SEBE i koje oseca istinsku srecu sto JESTE, ovde i sada. Dakle, HVALA TI i VOLIM TE u neogranicenim kolicinama.

Dobro vam ovo prohladno, suncano i predivno aprilsko jutro. Verujte mi LJUBAV je jedino sto treba uvek i stalno da nam se ponavlja. Samo Ljubav i nista drugo. Hvala vam i volim vas sve. Ja sam zadovoljna svojim odrazom u ogledalu ovoga jutra, a vi?

– Gordana Močević

U poslednjih nekoliko godina, konačno sam shvatio da je moj najvažniji zadatak da budem ono što jesam. Ali, biti ono što jesmo, uopšte nije lako. Najčešće je razlog u tome što uopšte i nemamo pojma šta smo, tj. što smo se mnogo udaljili od svoje prirode. Ukoliko počnemo da se bavimo tim pitanjem, pre ili kasnije otkrićemo da smo, ispod svih maski sećanja koje nosimo – čista Ljubav, mir, sloboda…

Da li je to zaista moguće, uz sve ovo što primećujemo u svakodnevnom životu? Jeste, ali je to gotovo nemoguće videti, jer živote vidimo kroz naočare naših sećanja. Kroz njih nije moguće jasno videti sadašnji trenutak. Jednostavno, nekada davno smo nešto doživeli, dali tom događaju značenje, a sa njim i osećanje. Nakon mora takvih događaja, zaboravili smo da smo mi oni koji interpretiramo događaj, te zahvaljujući tome život dalje vodimo u skladu sa sećanjima, a da pritom toga nismo svesni. Upravo na osnovu tih sećanja mi danas mislimo, osećamo i ponašamo se.
Ali, to ne mora da bude tako! U legendarnom „Malom princu“ Egziperi kaže da suštinu nije moguće videti očima, već je do nje moguće dopreti samo srcem. Ukoliko se nekako probudimo i krenemo putem svog srca, imamo na raspolaganju veoma zanimljiv, ali ne baš lagan zadatak da se oslobodimo sećanja i vratimo svojoj istinskoj prirodi. Posle više godina posvećenosti, došao sam do stanja uma u kome neprijatne stvari koje me izvode iz unutrašnjeg mira ne žive dugo. I sada mi je jasno da sa duhovnom praksom, problemi ne nestaju u potpunosti, ali mnogo brže uspevam da nađem mir sa onim što se dešava i tako uživam u svojim trenucima na ovoj planeti.

Evo kako izgleda jedan takav proces. Pre nekoliko dana, u potpunom miru, otišao sam u prodavnicu. Taj mir je zaparalo dovikivanje jedne devojke sa ženom, za koju sam ubrzo shvatio da je njena majka. Istog časa pojavio se glas kritičara u meni i osuda: „Pa zar se tako ponaša? Trebalo bi da je bolje vaspitana“, itd… Naravno, bio je dovoljan taj trenutak da se više ne osećam dobro, jer nisam bio u potpunom miru. Ipak, godine ulaganja energije u odnos sa svojom podsvešću, koja me sada sama podseća na čišćenje i praćenje misli u umu, odmah me je vratila u „volim te, volim te…“. I samo tren kasnije pojavila se misao: „Da si sad u Nuli, koje bi značenje dao ovom događaju?“ Momentalno je u mislima odjeknulo: „To je dobro!“. U mom umu „To je dobro“ ima značenje savršenog događaja koji je u skladu sa planom bezuslovne Ljubavi. I naravno, istog časa, devojka i majka su odjednom u mojim očima bile – slobodne osobe koje komuniciraju na svoj, jedinstveni način. Ko je zapravo taj koji propisuje na koji način će komunicirati majka i ćerka? Da li sam to ja? Da li sam i ja nekada možda pričao podjednako glasno, ako ne i glasnije? Glas kritičara je utihnuo. Unutrašnji mir se na velika vrata vratio, a čitav proces je trajao manje od pola minuta.

Kada se oslobađamo sećanja, imamo priliku da češće čujemo glas svog srca. Što ga više sledimo, vremenom bivamo ono što jesmo – Ljubav, mir, sloboda… A kada smo zadovoljni sobom, kada smo ono što jesmo, radimo ono što želimo i sledimo svoj osećaj, onda je mnogo lakše prihvatiti sve ostalo u našem svetu i dozvoliti mu da bude upravo ono što jeste.

-Marko Maoduš