Čistim ja hvala… hvala… hvala… volim te…. volim te… volim te…
Jasno, ne znam što čistim, ali u pozadini već par dana dolaze neka tri broja u tri slijeda i već mi ti brojevi postaju opterećenje… hvala… hvala… hvala…. čistim dalje to optrećenje ali nikako da otpustim te brojeve. Onda odem na surfanje i nađem Poruke ponavljanja brojeva. Čitam… hvala… hvala… hvala… hvala… ali još uvijek ne dolazim do značenja… hvala… hvala…i polako zaboravljam…. (sada znam da sam otpustila).

Jučer se idem naći s prijateljicom da odemo na kavu. Kad smo se našle kaže ona meni: ajde samo prije nego što zaboravim da uplatim mužu grčki kino loto.

“Što ti je to sada, neka nova igra?” upitam ja. “Ma to ti on za tri kune uplati tri broja…. izvlači se 20 brojeva od 80, ali moraš pogoditi sva tri broja.”

Ups čekaj malo… brojevi tri… pa tri slijeda, pa da to nisu brojevi koji su mene proganjali?? OOOOOOOOOOOOOOO moj bože inspiracija: uplatim 3 broja za 3,00kn,  stavim u novčanik i zaboravim navečer da pogledam izvlačenje. Međutim danas ujutro me zove kolegica i pita: jesi pogledala svoje brojeve iz tvoje inspiracije.? O, ne, nisam, zaboravila sam, ali ću sada pogledati. Otvorim listić ukucam kod kad ono dobitak 185,50 kn! Hvala….hvala…hvala…hvala…hvala..hvala..

E sad da su se sve kockice posložile kako treba dokaz: prije desetak dana sam si naručila jedan prekrasan orgonit koji mi privlačio baš isključvo samo za meditacije…. cijena s poštarinom 185,50 kn… Slučaj-NO.
Hvala… hvala… hvala… kad god nešto otpustimo Bog nas s nečim iznenadi… samo što svi mi to zaboravimo i teško otpuštamo….

Hvala vam moji hopsići što postojite i sve vas puno volim.

– V.M.

Dragi moji nisam se dugo javljala ali uspijem vas pratiti. Redovno hopsam i krenulo je čišćenje, ponekad mislim da ne mogu izdržati, oduljilo mi se to nekako, ali pročitam što pišete pa mi nekako bude oko srca lakše, znam da nisam jedina, da tako mora biti.

– Gordana Krstić Stojković

My story: Prije nekoliko dana čitajući divne pozitivne priče o malim čudima koja vam se dešavaju zahvaljući ho’oponopono nisam imala očekivanja da bi se meni mogla slična desiti, ali eto desila su se i meni u ovom trenutku jako puno znače!

Prije mjesec dana sam napustila siguran posao sa željom i spremnošću da se bavim onim što volim i što me ispunjava, te sam uplovila u samostalne vode, bez ušteđevine, bez prihoda u prvom periodu, prosto skočila sam. Novac se trošio i već bio pri kraju. Juče sam vidjela jednu veoma dragu prijateljicu i ona mi je u prvoj rečenici rekla da imam još jednu platu da primim na koju sam potpuno zaboravila (jer primamo krajem mjeseca za prošli mjesec). Nisam mogla vjerovati! Takođe, otvorila mi je nove perspektive oko načina zarade na projektima koje razvijam i ulila ogromnu količinu vjere u to što radim i u dobru energiju koja je ključni pokretač svega!

Zahvalna sam na svim divnim ljudima koji me okružuju, koji su me pozvali u ovu fenomenalnu grupu. Zahvalna sam životu koji imam, na tome što osjećam svoju svrhu, znam zašto i kako da živim a da se nijednom ne okrenem unazad i pomislim -nije bilo vrijedno. Hvala, hvala, hvala, moje srce vas voli!

– Bojana Blažević

Dođu meni moja prijateljica Galina, sa svojom prijateljicom Lidijom iz Toronta ovog leta na par dana u goste. Bila je sredina sedmog meseca i vreme je bilo prelepo. Sedimo tako na terasi nas tri i ćaskamo na rusko-srpskom (jer su obe ruskinje) i Lidiji zazvoni skype na Iphonu. Priča ona sa ćerkom na engleskom, boja lica joj se menja i od one nasmejane dame polako poče da se pretvara u skrhanu staricu. Moj engleski je inače na istom nivou znanja kao kineski ali ja počnem da uskladjujem svoje vibracije sa vibracijama njene ćerke Nine.

Odjednom u meni počne neka bura da se stvara a u isto vreme osetim i neopisivu tugu, toliko veliku da mi je došlo da zaplačem. Počnem sa preuzimanjem 100% odgovornosti za takvo stanje. U sebi ispričam sve četiri rečenice HO tehnike, non stop ponavljam hvala ti volim te, ali osećaji u meni su sve teži i teži.

Završivši ona razgovor, na terasi nasta mučna tišina. Nijedna od nas tri se nije usudila da progovori ni jednu reč da nebi eksplozija koja se nagomilala u nama izašla napolje. Posle nekog vremena ja progovorim. Odakle mi sve te reči samo Univerzum zna. Ja sam ispričala sve muke Nininog života (iako do tog trenutka nisam znala ništa jer sam Lidiju tek upoznala). Obe su me gledale bledo i začudjeno a samo je Galina pitala otkud ja sve to znam. Rekoh da ni sama neznam odkud sve to znam ali da znam. Nažalost Nina je bila toliko lošeg psihičkog zdravlja da su Lidija i njen suprug rešili da je odvedu na neku kliniku na lečenje.

Zamolila sam Lidiju da ne žuri sa odlaskom jer znam da će se Nina oporaviti i čak pomiriti sa dečkom sa kojim je prekinula dugogodišnju vezu. Moj osećaj kaže da će se sresti do kraja avgusta a da će u oktobru već biti udata žena. Lidija je rekla daj Bože i u neverici odmahnula rukom.

Te večeri sam uzela papir i na njemu napisala: ˝Molim te da Nina bude zdrava i očisti svu negativnu energiju u njoj i upućenu njoj, HVALA TI VOLIM TE˝. Preko papira sam naravno postavila čašu vode da čisti.

Od te večeri sam ujutru i uveče redovno menjala vodu. U početku sam videla masu mehurića, redovno se papir lepio za čašu a onda su mehurići nestali. Posle par dana pozove Lidija da javi kako je Nina bolje, kako je odbacila lekove za smirenje, počela da ide u fitnes i ono najbitnije odlučila da se pomiri sa dečkom. Ja sam bila presrećna, kroz moje telo su strujela pozitivne vibracije ali sam nastavila da menjam vodu ujutru i uveče sve vreme govoreći hvala ti volim te.

Sredinom osmog meseca pozove me Lidija da mi javi da Nina treba da se drugog devetog vidi sa dečkom. Nemogu da verujem šta se sve desilo za samo deset dana – reče ona, hvala ti puno, reci mi koji poklon da ti kupim? Samo mi javi datum venčanja – odgovorih ja, to je moj najveći poklon.

Devetog ovog meseca, samo sedam dana nakon susreta Nine i njenog dečka dobijem mail na kome piše: Nina se verila, hvala ti puno i sliku njene ruke sa dijamantskim vereničkim prstenom. Ujutru me pozvala Galina sva srećna govoreći mida sam učinila čudo za nepuna dva meseca. Ne – odgovorih joj, to je zasluga HO tehnuke i čaše vode.

HVALA TI VOLIM TE

– Dragana Vujisić

Sjećam se prvoga trenutka kada sam si rekla Volim te.
I jako dobro se sjećam tog osjećaja. Neki se topli ugodni val u meni pokrenuo…nešto je čarobno prostrujalo kroz moje tijelo. Praktički cijelo vrijeme nakon tog trenutka, kad god sam izgovarala riječi, osjećala sam crnu rupu u srcu…snažan dio mene bio je duboko nesretan, tužan, frustriran, i htio je probiti van.. sjećam se da sam jedne večeri legla u krevet i plakala plakala plakala, nisam znala što mi je i čemu sve to, otkud ta tuga… je li to što sam nezadovoljna svojim poslom, svojim planovima koji se još nisu ostvarili, je li to zato što sam prekinula s dečkom a nisam to htjela? Ili jesam… ne znam…
Sve dok se idućeg dana nisam pogledala u ogledalo…
…
Imala sam tijelo desetogodišnjakinje.
I trebalo je vremena da informacija dođe do moje glave, trebalo je vremena da mozak dobije energiju da nešto shvati.. jer mjesecima on nije dobio ono što mu je trebalo – konkretan obrok.
U tom momentu, konstantno čisteći programe anoreksije u mojoj glavi, postala sam sve svjesnija svojega problema, i činjenice koliko sam cijelo vrijeme bila gladna. U početku je bilo strašno teško – tijelo mi je bilo istraumatizirano, i morala sam se jako naprezati da shvatim njegove poruke – kada sam gladna, kada žedna, kada mi se spava. Itd… jer osjećaj gladi sam odavno izgubila. Oslanjala sam se na intuiciju, koja je bila jaka jaka jaka…zahvaljujući čarobnim ho’oponopono mantrama. Hvala im beskrajno.

Svih tih 8-9 mjeseci prije odraza u ogledalu mislila sam da sam se strašno promijenila, da više nisam ista osoba, jer ne mogu više raditi stvari koje sam prije bez problema radila – mislila sam da ludim i pucam. A zapravo, cijelo vrijeme sam bila GLADNA. Moj um nije mogao biti bistar, jer ništa mu nije davalo energiju. Moje tijelo je cijelo boljelo, a to sam potiskivala.

Ja sam nakon te spoznaje čistila i čistila i čistila, i polako opuštala grč pred tanjurom… polako sam prestala slušati moj preglasni um i ego, koji su stalno analizirali i opsesivno brojali kalorije… polako mi se vraćao osjećaj gladi i apetit.
Čudim se sama sebi kako sam to uspjela prebroditi… prebrodila sam fazu anoreksije sama. Bez bolnica, doktora, lijekova, shakeova, nutricionista…psihijatara…

Prošla sam kroz nju totalno sama, imajući uz sebe četiri čarobne riječi i yogu.
Vratila sam se na staro, opet se osjećam kao ona stara, i čistim se još više, iako moram priznati da je iz nekog razloga sada teže čistiti nego prije, ali nema veze – ja ne odustajem. Riješila sam taj problem sa sobom, više ne ignoriram poruke svoga tijela – dapače, sada mu želim sve najbolje, i unosim u sebe najbolju moguću hranu. Jedino sa čime se još borim jest prihvaćanje svoga tijela, koje je ipak nakon te faze postalo veće. Nadam se da ćemo uskoro moje tijelo i ja naći jedan jedinstveni zajednički predivan jezik.

Čistim i dalje – i tko zna što je ta prepreka i otpor koji se u meni javlja… je li ikome osim meni ponekad teško izgovarati te riječi u glavi? Pišite, zanima me.
I tko zna što ću još u naredno vrijeme spoznati? 
Osjećam da predivne stvari dolaze. Kao što su se do sad desile, još će ih mnogo doći. Znam to.
Hvala vam svima.

Eaven

Dragi moji hopsići i hopsalice,

Evo mene, da se javim samo sa par rečenica (a moglo bi se i odužiti – tko zna…) Tu sam, svih vas volim. Nisam nestala, samo sam još uvijek toliko zaposlena ”čišćenjem” da duže objave ne stignem niti pisati, a i nekako više volim šutjeti dok sve ne dođe na svoje mjesto. Puno bi vam toga mogla ispričati, ali još nije vrijeme za to…

Mislim da je jednom Petra Varšić napisala da ni sami ne znamo u što se upuštamo izgovarajući: Hvala i Volim te. Imala je pravo. Ni ja nisam imala pojma što će sve Hooponopono kod mene pokrenuti. Dragi moji, kod mene se sve praši, čisti se sto na sat, ovo što mi se sada dešava to je prava generalka u mom životu. Kao što glasi i naslov: ”Divota prašine” – tako bi sada nazvala moju trenutnu situaciju. Rješavam se svega što nije za moje najveće dobro, što me je godinama sputavalo, nije mi dalo disati, ”lete” iz mog života i stvari i ljudi… Puno sam toga ”pospremila u ladice” i zauvijek ih zatvorila. Naučila sam reći NE, to mi je prije predstavljalo veliki problem, plesala sam kako su mi drugi svirali. Napokon mi raste samopouzdanje koje je bilo pošteno uzdrmano, sada me iz ogledala gleda jedna sasvim druga osoba, nova Ja, koju gotovo da i ne prepoznajem.

Napokon sam skupila snagu mijenjati svoju stvarnost. Vjerujem u sebe, u dragog Boga i u Njegovo vodstvo. Kao da čujem Njegov glas kako me vodi.
Čini mi se da se trenutno borim protiv vjetra, protiv valova, kao da sam u nekom žrvnju koji me želi pretvoriti u prah, ali znam da su sve prepreke na mom putu u stvari darovi, i kada savladam sve te lekcije koje mi Nebo gotovo svakodnevno servira, ugledati ću jedan ljepši put… Mnogo se toga ruši, kao da Uragan prolazi kroz moj život i uništava sve ono što ne valja, što nije građeno na temeljima ljubavi. Spremna sam početi iz početka. Graditi nove temelje,živjeti život sa smiješkom na licu. Hvala i Volim te, imaju takvu moć koju mi niti zamisliti ne možemo. Dragi moji, te su riječi razdrmale temelje onoga što sam godinama gradila, neka se trese i neka se praši, i neka se ruši…

Gradit ću ponovno sve, pa šta bude. Prvi puta u životu nije me strah. Doviđenja lažna luko, doviđenja lažna srećo. Dižem sidro i plovim dalje. Nemam pojma kud, ali dišem duboko i taj osjećaj skore slobode diže mi jedra…Bože, pošalji mi vjetar u njih, predajem ti svoje kormilo sa punim povjerenjem. Ja nemam pojma kud, ali ti znaš… Hvala ti, Volim te

– S. L.

Čudo, čudence.. 1+. Više im ne znam broj. Svako proslavim i okupam bujicama smijeha i suza. I dalje uporno čistim, svaki dan 24-7.

Ovaj put sam bila bez očekivanja (ali stvarno), već sam se odlučila za jednu ne baš privlačnu opciju koja je bila izvediva. Na „problem“ sam zaboravila.
I onda, u tijeku riješavanja problema koji sam imala, riješio se i taj problem. Na iznenađujuć, fin i elegantan način. Vidjela sam rješenje i gledala ga bez riječi, pomisao „ja bih to htjela svim srcem“ se nije formirala u mom umu, samo sam bila zapanjena pred ljepotom za koju sam bila sigurna da je ne mogu imati. Ko Pepeljuga, samo što ja nisam plakala, nego sam odustala od bala. 

Ma sad ću staviti i tijaru, da ga j.., staviti ću je. 

Problem je postojao. Postojala je moja namjera da ga riješim. Nisam radila dramu, nisam razmišljala o tome. Misli su uvjerenja, a mi smo ih skloni taložiti, hraniti ih novima, davati im našu energiju, biti u otporu. Otpor je blokirana energija, stagnacija. Kada otpustimo, više nismo u otporu i tek tada dopuštamo energiji da se mijenja i da unosi promjene u naš život.
Volim te i hvala ti zapošljavaju um, prekidaju tok misli koji radi gore naveden kuršlus, a ujedno čiste uvjerenja i čine nas protočnijima. Ja to vidim kao tunel koji našu dušu, našu pravu prirodu, Sebstvo povezuje s Božanskom energijom. Tunel nikada ne nestaje, put kroz njega uvijek postoji, naša je odluka hoćemo li zatrpavati tunel smećem toliko da postane mračan ili ćemo puštati svjetlost, redovito čisteći tunel. Svakodnevno preuzimamo novo smeće, ponekad mislimo da to smeće pripada nama, ponekad ga smatramo našom pravom prirodom.

Zato je potrebno stalno čistiti, za ono što smo preuzeli, za ono što preuzimamo i za ono što ćemo preuzeti. Kada očistimo malen, sićušan dio našeg tunela, svjetlost koja se probije osvjetli nas do kosti i sjeti naše prave prirode.
Ho oponopono hvala ti! 

– Petra Varšić

Šta god da se očisti iz vas očisti se i iz drugih ljudi… : ) moram priznati da mi se još u početku urezala ta rečenica dr.Lena, jednaka nekoj potrebi u meni samoj da nam svima bude lepše i lakše na ovoj divnoj planeti dembeliji, i hopsam konstantno.

Nekada više, nekada manje, “grebe” me uvek onaj deo oko očekivanja, no negde usput shvatam da nije čak ni očekivanje u pitanju već moje nestrpljenje, prevelika želja da je sve savršeno, svi zdravi, srećni… “Ribam” uporno, i pratim šta to zapravo odlazi od mene i gotovo uvek su mi “pokazatelji” dolazili kroz druge ljude. Kuma je oslabila 18 kg,  moj dragi otac se ustalio s primanjem insulina, moj brat je počeo prodavati svoje proizvode na veliko i jako brzo (za 1 mesec umesto za 1 godinu kako je to bilo ranije ), moji odnosi sa sestrom neprocenjivo bolji, čak i nervoza moje nakindjurene i krajnje slatke koleginice s valovima (menopauza) posle moje priče da mora jesti jagode svaki dan i u svakom obliku (znam malo sam preterala) mirnija mi je nego ikada,  dosta svakodnevnih sitnica i događaja je mnogo lepše upakovano od strane Božanstva, jer mi se nižu kao perle na oglici i sve mi je postalo Hvala ti , Volim te (mislim da sam se zarazila) na moju sreću i zadovoljstvo 🙂

Ma… dobro jutro Hopsilendu, VOLIM TE 🙂

– Nataša Sekulović

Dugo već razmišlajm da s vama podelim moje iskustvo… Ja sam u maju išla za Ameriku kod sina, lep povod – diploma, ali idem sama, a tri leta, 24 sata na putu. Čistila sam jos pre polaska i rekla sam: super, let od 10 sati iskoristit ću za čišćenje… Ali u startu iz Beograda kasnimo sat vremena, pao sistem… Ulazimo, nemamo svoja sedišta,nisu nam čekirani koferi, tako da u Amsterdamu to moram da ponovim – da podignem prtljag i da čekiram karte za ostala dva leta.
Ali ja naravno smirena, uspem da podignem prtljag (zahvaljujuci jednoj Bosanki koja zivi u Holandiji) trčali smo sve vreme jer je vremena bilo malo, a aerodrom ogroman. Ona me ostavlja ispred KLM šaltera samo da predam prtljag, ali red je bio ogroman, a meni preostalo samo pola sata do leta. Šta se desilo, ja pitam ženu koja se šeta, šta da radim? I gle čuda, dolazi čovek i samo zbog mene otvara novi šalter, ali ja znajući da nas ima još iz našeg aviona pozovem i ostale i čak propustim neke. Uđem u avion 15 min pre poletanja…

Kada sam stigla nisam imala osećaj gde sam došla i da sam toliki put prevalila, bila sam potpuno odmorna.Tamo sam se super provela, to je za roman. Povratak je bio još uzbudljiviji. U stratu kasnimo tri sata, nevreme u Atlanti, zatvoren aerodrom, tako da smo Iz Memfisa dva puta ulazili i izlazili iz aviona… Propuštamo naš let, ali uspemo da čekiramo zadnje dve karte odma za sledeći let, za Pariz, ali u Parizu propuštamo let – jedan jedini koji tog dana išao za BG. I onda 22 sata na aerodromu, ali sad nisam sama tu je sin. Mi smo se smejali, ispričali se…. to je jedna posebna priča, opet sa osmehom na licu. Kad smo stigli u BG posle 48 sati puta, zamislite, mog kofera nema. Ja opuštena odmah čistim… sad procedura šalter, zapisnik…kad zena kaže: pa vas kofer je već stigao….

Pa sad vi vidite jel deluje ili ne. Volim vas sve… hvala hvala…

– Ljiljana Mijajlović Sartori

Moj primer. Nezaposlen, pre 2 godine sam završio višu školu. Volim svoj posao i preko jedne žene sam čuo o jednoj ordinaciji fizikalne medicine i oduševio se pričom o njihovom radu. Odmah sam znao da tamo treba da idem da radim i učim. 6 meseci kasnije, čistim se i kao grom iz vedra neba dobijem poziv da dođem u tu istu ordinaciju i da sam dobio posao. Bez ikakvog nagoveštaja.A pre toga sam planirao da se osamostalim, bez obzira na to što nisam imao stalne prihode, prosto sam znao da treba to da uradim.

I još, majstora za kućne poslove nađem na moru, s kojim sam se sjajno družio, za koje sam se takođe čistio. Na moru, uplatio jedini slobodan smeštaj, skuplji od željenog koji je bio popunjen, ali na dan kada sam trebao otići na more, javljaju mi da je u mom smeštaju pukla cev i da će nas prebaciti u onaj koji sam prvobitno želeo. Plus dobili besplatan izlet. Rekao bih da nas Bog voli, samo ako vi volite njega i ono što je on stvorio, a to je sve oko vas, stvari, ljude, situacije, emocije. Hvala ti, Volim te!

– Đorđe Vicanović