Alergija na ambroziju i zaštita (iskustvo)

a
Samo da ti ispričam iskustvo… možda nekome pomogne!

Ovaj vikend su mi bili u gostima budući zet i kćer, kod nas ambrozija u punom cvatu, a on siroce doslovce se gusi. Oči se zatvorile, nos otvorio! Pošto nemam tih iskustava, hvala, hvala, a ni ljekarna nije radila, ponudim mu ja špricaljku s plavom vodom!

Što da ti kazem – nije se odvajao od nje i odnio ju je u Zagreb s još dvije litre plave vode u drugoj boci. Špricao je oči, u nos, grlo, lice i kaže da ga je spasilo!!!

Hvala, hvala, hvala!

Istina, i čašu sam odmah stavila!

-Sanja Lisinski

Oglasi

Mala Velika čudesa

a

Sva sreća pa imam bilježnicu u koju zapisujem i prilike za čišćenje i osjećaje, doživljaje ali i Mala Velika čudesa.
Jer, ako nije čudo, promakne, zaboravimo…
I tako, danas slušam Nulte granice na YouTube-u, ma, koja divota, slušam i čistim, to mogu, malo teže mi ide čitanje i hopsanje, ipak sam još početnik…
Slušam i čujem…
*Jedna od tih priča je bila o inžinjerki koja je radila u NASA i koja je došla njemu zbog problema sa jednom od njihovih raketa.

„S obzirom da je došla meni, pretpostavio sam da sam i ja dio problema.“ Objasnio je Dr. Hew Len. „Zato sam očistio. Rekao sam ’žao mi je’ raketi. Kasnije, kada se inžinjerka vratila, rekla mi je da se raketa sama od sebe popravila tokom leta.“

Da li korištenje ho’oponoponoa utječe na raketu? Dr. Hew Len i inžinjerka misle tako. Razgovarao sam sa njom, i rekla mi je da je nemoguće da raketa ispravi samu sebe. Moralo je da se desi nešto drugo što je po svojoj prirodi spadalo u čuda. Za nju, to je bilo čišćenje uz pomoć Dr. Hew Lena.*

I onda sam se sjetila!
Pogled u bilježnicu…
Tuš kabina. Pušta vodu. Ne uvijek. ali…Pušta.
Prije dva mjeseca.
Muž krenuo u akciju. Veli, ne mogu ja to, to je negdje ispod. Treba zvati majstora…
Jao i pomagaj!
Ima već spreman najgori scenarij.
A ja šutim i čistim.
Pa se sjetim dr. Lena i njegovog razgovora s stvarima.
Stavim ja ruku na tuš kabinu i zahvalim joj što nam je toliko dugo bila na korist, rekla sam joj da je jako volim, da uživam u tuširanju, da mi je žao ako sam bila prema njoj nemarna, te je molim, ako ona želi i dalje biti u našem domu, ako joj je kod nas lijepo, da prestane puštati vodu…
I tako. pričam ja s njom, svako malo…
I, eto, dva mjeseca su prošla.
Vode nema.
Muž se čudom čudio.
A onda je nakon par dana uzdahnuo…
Ahhh, sigurno si ti opet nešto ono svoje hohoho…

 

Žofa Gregorinčić

Osvijestiti, očistiti, otpustiti

a

Osvijestiti, očistiti, otpustiti

Počela sam hopsati zbog jedne situacije koja mi nije bila ugodna, radi koje sam osjećala brigu i strah. Hopsala sam sto na sat. Ali sam i čitala i gledala materijale, stalno i opet ispočetka i to svakodnevno radim i danas, polako učeći da se ne radi samo o rješavanju problema koji mene sad muče, nego o nečem puno, puno dubljem. Važnijem. Za mene. Velikom motivu da nastavim s hvala hvala hvala. Da ne prestanem. Do zadnjeg daha.

Osvijestila sam vreću s programima, sjećanjima, uvjerenjima, vjerovanjima koju svatko od nas dobije od predaka i iz prošlih života, koju napuni još i svojim matricama i predaje svojim potomcima Kad mi je ta slika postala jasnija, kad sam to osvijestila, zar imam pametnijeg posla nego čistiti? Gledajući unatrag, a radi se o ljudima s kojima sam krvno povezana i za njih znam, a gdje su tek oni za koje ne znam, mi dijelimo nešto što sam i ja doživjela. 


Kao da mi se koprena digla s očiju.
Pa sad lakše osvijestim prilike za čišćenje koje mi dolaze.
Drugačije na njih gledam.
Nekima se i razveselim.
Nekima malo manje.
Ali, tu su. Došle su da ih očistim.
I čistim.
Da vreća bude lakša.
Postoje i one koje se ne daju.
Koje se ponavljaju.
Valjda i ja trebam dodatno vrijeme.
Trebam otvoriti šake.
Pustiti.
Otpustiti.


I baš zato i dalje nastavljam gledati već viđeno, čitati već pročitano.
I uvijek čujem ili pročitam baš ono što mi u tom trenutku treba.
Da nastavim dalje.

Žofa Gregorinčić

 

Ja i moje Ja

a
U godinama prije Ho’ oponopona susrela sam se i s pojmom Unutarnje dijete. Oduvijek sam znala da u meni ono postoji, jer, bez obzira koliko godina imala, kako sam u tom trenutku izgledala, kad sam stala pred ogledalo i zaronila u svoje oči, baš zaronila, duboko, ništa drugo nisam vidjela nego sebe, onu Ja.

Ne vidim godine što su prošle. To sam Ja.
Tragajući dugi niz godina za nečim što može ono što sam doživjela iscijeliti, što može pomoći da s tim nosim i radi sebe i drugih, susrela sam se i s povezivanjem s unutarnjim djetetom.


Pričala sam s njim. Voljela ga. I nije bilo lako. I nisam znala kamo s tim osjećajima tuge, straha, ljutnje koji su dolazili kao bljeskovi, a koje je dijete imalo u sebi.
Tek s Ho’ oponoponom mogu te povrede njegovati.


Ta sjećanja. Informacije.
Čistim.
Hvala Hvala Hvala
Njegujem.
Iscjeljujem.
Volim.
Onako kako najbolje znam.
Ali, to nije sve.
Počela sam se igrati s njim.
Ponukana onim što sam pročitala i čula ovih dana.
Hvala Neno Ljubić.
I tako, odlučim ja, idemo se igrati…
Bar probati, dugo nisam.
Pitam ja prekjučer ujutro moje Ja, što ćemo danas raditi, a ono će, kao iz topa-hodati bose po travi!
Uhhh…


Pa kud to, možda me nešto ugrize, možda na nešto stanem, začujem onaj glas u glavi, znate već koji, bla bla bla…
Ali, odlučna sam, poslušati ću moje Ja.
Hodamo po travi…
Koji užitak! Koje veselje!
Usput, odem u dućan, pitam moje Ja, da ti nešto kupim, što želiš, a ono će, napolitanke!!!
Napolitanke???
Pa, to i nije zdravo, ja to izbjegavam, slatko…Kad počnem, neću znati stati…
Ne, moje Ja ne čuje.
Hoće napolitanke.
Veliki paket.
Dođem kući, otvaram napolitanke, pojedem dvije…Eto, tamo cijeli paket, stoji, ne osjećam želju da jedem, jedem i jedem…
Jučer smo pisale, moje Ja i ja.
Ja desnom. Ona lijevom rukom.
Svašta mi je rekla.
I nije boljelo.
Jer čistim.


A danas…Eh, danas!
Sjedim na biciklu i upitam moje Ja što ćemo danas raditi?
A ona će, pjevati.
We Are the Champions !
Tu pjesmu?
Baš tu.
I onda smo pjevale. U vožnji.
I malo glasnije i malo tiše.
Dakle, nas dvije se ovih dana baš zabavljamo!
Vjerujem da usput jedna drugu iscjeljujemo.

Žofa Gregorinčić

HO razgovor s novcem

 a

Kako Mabel Katz često naglašava postoji mnogo “neobičnih “stvari koje radimo u Ho’oponopono tehnici. Šta je to? Mi takođe razgovaramo sa predmetima: automobilima,kuhinjskim aparatima, kućama, kompjuterima, alatima,stolicama itd.

Sve ovo zvuči veoma čudno dok ne naučimo da u Ho’oponopono tehnici takozvani neživi objekti imaju 3 pod- identiteta (podsvesno, svesno i supersvesno, sve povezano sa Bogom), baš kao i ljudi.

U stvari dr Ihaleakala Hew Len kaže da ne postoje neživi predmeti , tj, da svi predmeti imaju dušu; predmeti reaguju na nas u zavisnosti od našeg tretmana njima.

Pošto neki od nas često proklinju,psuju mašine sa kojima rade, obraćanje njima ne bi trebalo da nam bude toliko strano. Šta ako ti ,,predmeti ,,osećaju naše nezadovoljstvo, zgroženost ili još gore?

Šta ako mogu čak da odreaguju na našu zahvalnost? Mogu li predmeti da nauče da zajedno sa nama rade Ho’oponopono čišćenje ?

U Ho’oponopono možemo razgovarati sa novcem. Mnogi od nas, kao i ja do nedavno, imali smo uglavnom neprijatne konverzacije u vezi sa tim.

Zapravo bilo je nekoliko noći prošle nedelje kada nisam mogla da spavam i budila sam se u 3h ujutru. Prilikom jednog ovakvog buđenja setila sam se čišćenja u vezi novca, te da bi novac mogao da razgovara sa mnom. Dakle u toj besanoj noći razgovarala sam sa mojim poslovnim novcem i novcem sa mog ličnog računa.

,,Ako sam vas ja, moja porodica, moja rodbina, preci uvredili u mislima, rečima i na delu žao mi je, molim vas da mi oprostite za sve što se dešava u meni što me čini toliko zabrinutim za vas. ,,Takođe sam pitala moje unutrašnje dete da mi pomogne da otpustimo te strahove. Rekla sam volim te i zaspala. Sledećeg jutra sam dobila ideju da 20 dolara iz mog novčanika stavim ispod ¾ napunjene čaše u kuhinji.

,,Želim da se bolje brinem o vama,, rekla sam novcu ,,
“Ahhhhhh, hvala,, novac mi je odgovorio ,,ovo mi je baš bilo potrebno, ako mi dozvoliš da se danas ovde odmorim, sutra ću se vratiti u tvoj novčenik i očistiću sve ostale pare, više njih će želeti da dođe kod tebe,,.

Moj intelekt se osećao malo šašavo u vezi sa tim, ali u isto vreme sam osećala da sam uradila pravu stvar. Kao dete sam često razgovarala sa stvarima, sve dok mi odrasli nisu rekli da je to glupo.

Osećala sam da se u meni pokreće nešto novo, živo i otišla sam na posao ostavljajući novčanicu od $20 da uživa u svom spa danu.

Pozdravila sam moju kancelariju, zahvalila sam joj što zadržava moje pacijente i mene.

Rekla sam ,,ja sam ja,,molitva sa mojim ,,samoidentitetom kroz Ho’oponopono ka mom srcu”.

Osećala sam da me prožimaju toplina i udobnost.

“Dragi Tvorče,” molila sam, “molim te pomozi mi da održim prvo tebe u svemu što radim; vodi me tako kao što ja radim sa mojim pacijentima. Volim te. Hvala. Pomozi mi da prevaziđem brigu o novcu; Žao mi je što ih imam(brige). Hvala što brineš o meni “

Prošao je taj dan I sledeći dan. Trećeg dana je došao račun za mesečno osiguranje.

Strah je rastao dok sam gledala u moj poslovni konto, da li će biti dovoljno novca.

Pitala sam novac šta želi od mene. ,,Potrebno je da nas voliš, mi ne znamo da li ti nas želiš ili ne,, Rekla sam ,,žao mi je, osećam krivicu jer želim nešto samo za sebe”
“Dobro,mi želimo da budemo sa tobom, ako tvoj um to može da prihvati” rekao je novac. Zaista! Ovaj komentar me je šokirao. “Oh, da!” odgovorila sam, “Ja vas želim kod mene.” “Onda voli i sebe, i mi ćemo stići,” rekao je novac.

Na računu je bila uplata, visoka cifra, honorar za predavanje na koje sam potpuno zaboravila.

Nekada sam bila duboko uplašena i samokritična jer sam mislila da nisam „dovoljno“ produktivna, dok je krivica zbog primanja drugi kraj ovog konstantnog ciklusa koji kod mnogih lekara, iscelitelja i sl. izaziva užasnu krivicu.

Ovaj novac je izgledao kao poklon iz vedra neba, od Boga, bilo je dovoljno da pokrije premiju osiguranja za taj mesec. „Hvala, volim te“ rekla sam.

Neki će reći da je ovo čista slučajnost, ali mene neće ubediti u to.

Zurila sam u uplatu sa čuđenjem i strahopoštovanjem.

Sa Ho’oponopono, moje celokupno biće je konačno živo – uključujući moje unutrašnje dete koje je bilo zanemareno toliko mnogo godina.

Samo u zemlji Ho’oponopono-psihijatar može da razgovara sa “stvarima” umesto da ih odbaci 🙂

Mir počinje sa mnom

Pam

Saobraćajke

a

Nisam bas vrijednica kad je pisanje u pitanju ali sam pozeljela da ovo saznanje podijelim sa vama dragi hopsici.

ALTERNATIVA-INFORMACIJE---HOOPONOPONO (2)Elem, zivim u bucnom dijelu grada. Prozor spavace sobe gleda u neboder, ispod prozora, raskrsnica… Neboder moja nocna mora hv, hv, hv ali raskrsnica hv, hv, hv jos gora. Svakodnevno saobracajke. Skriipe kocnica. Mislili smo, nema semafora pa zato, ali i kad su postavili semafore situacija ista..

Nakon sto smo se Ho i ja sreli i zaljubili , pocela sam da kao alat koristim casu sa vodom, a nakon sto sam u jednom videu cula dr Lena da je dobro imati barem jednu casu i izvan stana ili kuce (balkon, dvoriste) sa zadovoljstvom sa pocela da mijenjam vodu sa vanjske strane prozora sobe u kojo spavam.

Zahvalim joj se sto mi pomaze da cistim i kazem neboderu da ga volim. Radim to ujutro i uvece i kako rece Karmen ako zaboravim a podjem leci, brzo ustanem i obavljam ritual. Iskreno casu sam stavila zbog te betonske gromade, ali ono sto me je prije dan dva doslovno odusevilo je saznanje da ima barem dvije godine da se na raskrsnici nije desila niti jedna nezgoda (saobracajka)!
U posljednjoj koje se sjecam vozilo je udarilo u stub semafora i izvalilo ga iz podloge.

Tekst je poduzi ali ja sam tako sretna. Mi cistimo mijenjamo vodu, ali samo bog zna sta se brise. Laka vam noc dragi hopsici.
Hv, hv, hv

-Iksija Huremović

Ho’oponopono – efekti HA disanja i zašto je važno čistiti svoja sjećanja

“Rad na sebi je svetinja i, ako ću se poslužiti riječima svetih spisa, jedina prava Božja zapovijed! Ništa drugo i nema smisla jer ništa drugo i nemamo nego Sebe u ovom tijelu, a opet, u tome je sadržano sve.

Volim te, to je rad na sebi. To je prisutnost Ljubavi u svemu što nas okružuje. Ako želimo drugima dati najbolje, dajmo im rad na sebi. Nema veće geste životu od toga.”

“Ljubav u knjizi” 

Dragi hopsići, evo jedan poklon za vas, čisto da vas malo inspirira i pomakne u perspektivu važnosti čišćenja. 

-Neno Ljubić

Nikad nije kasno

a

Nikad nije kasno…

U sedmoj deceniji života sam upoznala Ho’oponopono i život mi se počeo ubrzano menjati na veoma očigledan način. Mada sam se dugo bavila radom na sebi, moglo bi se reći celog života, ali konkretno neke četiri decenije, to se sve svodilo na menjanje perspektive i širenje Svesti, što me je u mnogo čemu udaljavalo od većine ljudi, pa i meni najbližih članova porodice i prijatelja. Više nisam mogla sa njima deliti neke stare obrasce razmišljanja i uverenja.

ALTERNATIVA-INFORMACIJE---HOOPONOPONO (2)

To nije lako, osećala sam se sve izolovanije i usamljenije, toliko, da sam se ponekad pitala: da li je ovo što mi se dešava normalno, da li sam ja “normalna”, ili su svi ostali (većina) “normalni” i u redu, a da sa mnom nešto nije kako treba…

Međutim, jednom kada se krene tim putem, putem Spoznaje i Samospoznaje, nema povratka, jer se ne možemo vratiti u neznanje.

Krenula sam i mogu samo povremeno usporiti ili malo zastati, dok ne dune opet odnekud neki vetrić u leđa i pogura me napred.. i ja nastavim svojim putem…

Povremeno se dešavalo da na tom putu sretnem ponekog isto tako usamljenog tragača, i to su uvek bili radosni susreti, razumevanje sa malo reči. To je bio onaj osećaj – nisam sama – ima nas – sa mnom je sve u redu – još neko misli i vidi slično. Tada se dešavala radost i lakoća, uzlet duše.. i put bi se nastavio sa manje tereta i sumnje.

Kada sam dobro “zagazila”, sve manje sam učestvovala u raznim razgovorima i diskusijama, čak sam se i fizički udaljavala iz takvog okruženja, a ako bi to bilo nemoguće, tada bih se povlačila u sebe, na sigurno, u tišinu.. i bila bih samo posmatrač, svedok. To se dešavalo sve češće, distance su postajale sve veće, jaz se produbljivao.

Moja potreba za smislom je bila jača od osećaja nepripadanja – odnosno potrebe za pripadanjem, jer sam spoznala da je put ka sebi – put usamljenika. Na taj put ne možemo nikoga povesti, u svoje središte ne možemo uvesti nikoga. Isto tako, ni sa kim ne možemo podeliti sve te “mrakove”, nemani i ale na koje nailazmoi u sebi i koje izazivaju ogromne strahove. To se ne može nikome objasniti, a i ne treba, jer to je u nama i samo naše, i niko ih ne može uništiti i pobediti sem nas samih. Mi smo svoj junak sa mačem, koji jednim zamahom može odrubiti sve tri glave strašnoj aždaji koja nam proždire život.

Drugi ne žele ni slušati o tome, jer negde duboko u sebi znaju i osećaju da i sami imaju bezdane straha i očaja, i svoje troglave aždaje.. i ne usuđuju se napraviti ni prvi korak, a kamoli krenuti u susret svemu tome. Strah vreba, on je uvek prisutan, ali uprkos strahu treba se suočiti s tim, i jedino tako ga možemo savladati, prevazići i osloboditi sami sebe. Jer nema nikoga vani, mi sami smo i svoja troglava aždaja i svoj “princ na belom konju”, koji nas oslobađa i sa kojim nastavljamo put u slobodu, u svoju sopstvenu bajku.

Kada sam upoznala HO, sve ono što se počelo dešavati izvan mene, ukazivalo mi je na ono što se dešava u meni. Ustvari, tako je bilo oduvek, samo što toga nisam bila svesna i do tada sam za mnogo šta krivila druge. HO mi je doneo spoznaju i razumevanje da ne postoje “drugi”, da je sve u meni, a “drugi” samo ukazuju na to što je u meni, a što mi je dugo bilo skriveno i nepoznato. Dešava se novo razumevanje i jasnoća.

U moj život su počeli dolaziti novi ljudi, koji mi pomažu da sagledam i shvatim “šta je to u meni”… I kad shvatim, prihvatim i otpustim “to što je u meni”, ja sebe oslobađam, i korak sam bliže do svoje sopstvene bajke🙂

U sedmoj deceniji života sam upoznala Ho’oponopono i život mi se počeo menjati. Više nisam SAMA. Ima nas mnogo koji smo na istom putu, neko je brži, neko sporiji, neko mlađi, a neko stariji, nekad posrćemo i padamo, ali se uz pomoć i podršku ove velike, nesebične HO porodice, ponovo dižemo i nastavljamo put. Put probuđenja i oboženja. Neizmerno sam zahvalna na tome.

Jedino tada, tako probuđeni i oboženi imamo šta da ponudimo, jedino tada i takvi možemo svojim davanjem probuditi duše oko sebe, jedino tada je moguće razumevanje, tamo gde do tada nikad nije postojalo. Probuđena Duša širi svoj miris kao cvet u polju.

Hvala ti, volim te.

-Dušica Popović

ALTERNATIVA-INFORMACIJE---HOOPONOPONO (2)

“Kad ti napraviš korak, Ja napravim korak, ni sekundu ranije”

kako

Draga Karmen, kakva velika istina u rečima: “Kada ti napraviš korak – Ja napravim korak…”
Napravila sam korak i krenula rešavati neke svoje zdravstvene probleme, inspirisana tvojom emisijom.

Učinila sam sve što je do mene da zakažem kontrolu kod fizijatra, do kog je bilo nemoguće doći prethodne dve godine, hvhvhv.
U petak sam zvala Zavod za reumatoligiju i na moje ogromno čuđenje (ne dešava se) dobila informacuiju da Dr. radi ambulantu i da je dan za zakazivanje ponedeljak (danas), a kod specijaliste može zakazati samo lekar opšte prakse, ne mogu ja direktno, takav je sistem kod nas.

Odem odmah u petak kod moje Dr, opšt.pr., nezakazana, i sretnem je u hodniku čim sam ušla i zgradu, kažem joj o čemu je reč i dogovorim se s njom da dođem danas što ranije ujutro, jer se termini kod bilo kog specijaliste razgrabe istog dana u roku od odmah, uključeni su svi domovi zdr. u gradu i okolini.

Jutros odem rano, sistem im pao, blokada rada.
Stajala sam sa još jednom osobom u sobi za sestre, čistila (zamalo naglas) i bila sasvim mirna , prosto sam znala da će sve biti u redu.
Sistem je proradio za nekih desetak minuta (u petak je ispadao na po par sati).
Istog momenta me je Dr primila, srećom pa je ostao još poneki termin na samom kraju meseca juna (sve je u trenu popunjeno, ceo juni-koji je bio u ponudi).

Ja sam čvrsto rešila da krenem, napravila sam prvi korak i sve mi se složilo i otvorilo na najlakši način do sada, ovo mi se nije desilo nikada pre, da sve ide tako glatko, hvala, hvala, hvala.

Da ne govorim koliko je moje poverenje naraslo, nabujalo, to je nemerljivo, hvala, hvala, hvala.
Malo sam rastegla priču, ali su baš ti detalji, “sitnice”, najvažniji u svemu ovome, hvhvhv
Čudo se desilo, hvhvhv.

-Dušica Popović

Život mi nije ni izbliza onakav kakav sam želela kada sam počela da hopsam

ciklus

Samo da okvirno kazem moje dosadasnje iskustvo s Ho’oponoponom. Cisto malog podsecanja radi ja sam redovni hopsas vec 5,5 godina, bila sam na 5 seminara.

Prvih 2,5 godine hopsanja je bilo sve gore i gore i gore i gore i vec sam skoro poludela od haosa koji se desavao… A onda je krenulo nabolje. Sada mi se desavaju takve stvari da ne smem ni da ti ih ispricam jer ih zapravo nikome ne pricam buduci da su toliko neverovatne. Znas vec kakvi su ljudi odmah bi postavili pitanje zasto se to bas meni otvorilo, da li sam kompetentna, da li, zasto…

Ma i meni je neobicno sta mi se sve desava, a cak se i ja pitam da li to zasluzujem i da li cu umeti sa tim “darovima” da se nosim, ali Bog zna sta radi…

Ono, zivot mi nije ni izbliza onakav kakav sam zelela kada sam pocela da hopsam, ali je zato 300 x bolji… ❤ ❤ ❤

-B.V.