Dok se hopsići polako vraćaju sa seminara (nadam se da će svoje dojmove podijeliti sa svima nama kad se odmore i kad bude prilike), evo ja ću napisati nešto općenito što je meni bili specifično za ovaj meni treći HO seminar.

Naime, bez obzira na splet neobičnih okolnosti (na prvi dan seminara nisam došla skroz na početak jer imam subotom radionice, onda drugi dan sam se pokušala taxijem ‘probiti’ do Antunovića jedno 40 minuta (od mog stana do hotela treba 8 minuta autom), da bi na kraju na seminar došla osobnim autom.
Ovaj drugi dan nisam mogla ostati do samog kraja, da vam sad ne pojašnjavam zašto (potpuno nebitno), ali sve ono što se trebalo ‘desiti’ u susretu mene i ovog 3 seminara desilo baš onako kako treba. Sad ne mislim na susrete sa divnim hopsićima, već isključivo na moj ‘susret’ sa HO.
Dakle, za mene je ovaj Seminar bio mistično iskustvo – iako se to po ničemu nije moglo konkretno ‘pročitati’. Znam da zvuči smiješno, ali zbilja tek sad ‘znam’ što HO jest. Ne znam što će biti na slijedećem seminaru, ali meni je ovo još jedna potvrda o kompatibilnosti HO i mene.

Svatko od hopsića koji su bili na seminaru pisat će vam (ako žele i imaju potrebu) o svojim doživljajima… ja ću pisati kao do sada onako kako me vodi moja osobna Inspiracija. Neću prepričavati sam sadržaj Seminara – ne zato jer tu nema ništa novo, nego zato jer sam smisao HO je puno puno dublji i izlazi van okvira verbalnog definiranja što HO jest.

Jučer je Mabel između ostalog rekla nešto jakooo zgodno: bez obzira koliko puta dolazili na HO seminar vi svaki put kao da ste ‘prvi’ put tamo. Kako to? Pa tako što iako sadržaj seminara može biti sličan prethodnim seminarima (obično i jest) vi sami niste više ona osoba koja je bila na prethodnom seminaru, a ni ni Mabel više nije ona Mabel koja je vodila prošli seminar. Svaki novi seminar nije samo nov za njegove polaznike nego i za samu Mabel. Dakle, iako se možete voditi kao ‘ponavljači’, ponavljača u stvari nema – sve je uvijek Novo i ‘Prvo’.

HO se može doživljavati na razne načine – za nekoga je to zabavna tehnika koja ga opušta, za nekoga način da riješi svoje probleme, za nekoga duhovni put. Ustvari HO je sve to, ali i nešto puno više – HO je ‘put’ na kojemu susrećete SEBE. Sve je važno kao što ništa nije važno. Svako od nas putuje nekim svojim puteljkom i najjasnije svjedoči upravo o onome što sam doživljava (logično, zar ne?). Na tom putovanju mijenja nam se percepcija istoga pa sad nešto što smo dosad vidjeli na jedan način – odjednom vidimo u nekom još proširenijem izdanju. E to se meni desilo sa ovim zadnjim seminarom i kroz to novo iskustvo ću pisati dalje o HO.

Jednom je netko nakon prvog seminara rekao: ‘Što sad? Pa to je to – odradili smo sve!’
-Ništa nismo odradili, neću reći da smo na početku priče, ali skoro  i zato hopsajući ‘pripremite’ se na nastavak avanture ‘povratka kući’ u društvu HO.

– D E

Dobar dan dragi moji hopsići! Evo i mene… kad se sjetim koliko me programa prošli tjedan kočilo da odem na seminar – djetetova bolest i vremenska prognoza kao 2 najveća.. .onda sam u petak saznala da dijete može na put, ali da ću zbog loše prognoze moći ići samo u subotu…opet sam skoro odustala, čak sam se i raspitivala o povratu novca. Sad se smijem kad se sjetim. Na kraju sam krenula, sa djetetom i roditeljima kao babysitterima, na seminar u subotu – “against all odds” 🙂

I HVALA, HVALA, HVALA što jesam!  Sretna sam što sam imala priliku doživjeti Mabel, divnu atmosferu unutar dvorane, ali i u hotelu, lipe moje vesele ljubljene hopsiće iz naše grupe, ali i van nje. Ma sretna sam i blagoslovljena! Dojmovi se još nisu slegnuli, sva treperim pri pomisli na subotu. Onda možete zamisliti kako će mi tek biti dogodine, oba dana!!!   Još jednom HVALA svima, volim vas!

– Iva Trapp Sikirić

Vidim da se javljaju “ponavljači”, a evo da se javim i ja koja sam bila po prvi put na seminaru kakvo je bilo moje iskustvo.

Prije svega da kažem da sam u početku bila izrazito protiv odlaska i samoj sebi to racionalizirala: ma šta će to meni, ma oni ljudi nisu normalni davati tolike pare da bi tamo slušali nešto što mogu i sami, ma nemam ja novaca za to, sad si to stvarno ne mogu priuštiti itd. I to je bila gotova stvar. Ali jednog dana, par tjedana nakon što sam saznala za seminar, usred promocije na faksu dok su mi misli bile na nekom desetom mjestu, samo mi je usred svega, dok sam čekala da prozovu i moje ime svanulo: ma ja bih baš mogla na taj seminar! A onda su polako “svanuli” i novci, ili bar naznaka da će doći skoro (na trenutke se činilo da kad ga platim nećemo imati što jesti, ali kako je povjerenje raslo, tako su i poslovi stizali – moram reći pred sam seminar sve više, a par dana prije su nas zvali iz jedne veće firme da im damo ponudu, iako smo tek mladi obrt za koji ne znaju ljudi, i to na fiksni broj koji nije nigdje objavljen, ali ja nisam bila iznenađena).

Uglavnom, kad sam se odlučila i bila 99% sigurna i falio mi je ona jedan posto sigurnosti – sam se javila curi iz Pule s ove grupe koja je rekla da bi možda išla da vidim jel odlučila, a ona mi kaže da ima rezerviranu sobu u hostelu za dvije osobe i da će u njoj biti sama (samo je mene čekala haha) Moram svakako i reći da kad smo se upoznale, smo shvatile da da njena mama radi s mojom mamom godinama i da ona sama radi sa ženom od mog brata!

Malo sam odužila i sa ovim uvodom, ali sam zapravo htjela reći da je po pitanju odlaska na seminar (jer je sigurno bilo još ljudi koji su se dvoumili kao i ja) stvar jednostavna: ili trebaš ići ili ne trebaš. Ili ćeš vjerovati ili nećeš. Ako imaš povjerenja sve će doći i biti baš onako kako treba. Jer to je HO!

Da ne duljim, nas dvije polako iz Pule, tramvaji i busevi do hotela su nas doslovno čekali, samo smo se prebacivale s jednog na drugi. Sve je išlo kao po crti. Soba nas je čekala, iako nije bio check in još, ama sve je bilo savršeno. Kad smo kod sobe, dobile smo same sobu za pet osoba i uživale kao kraljice!

A onda ono najbitnije, seminar. Nismo se stigle puno upoznavati i družiti s puno ljudi, ali pozitiva je bila opipljiva. Puno osmijeha, puno divnih ljudi i velikih srca. Sama Mabel me oduševila. Presimpatična je, predraga je, jednostavna, iskrena, ne možeš drugo nego da je voliš i divno me je nasmijala u više navrata… Seminar je bio divan, vrijedan svakog trenutka i svake kune.

HO sam koristila tek par mjeseci prije nego sam došla ovdje i već sam se uvjerila u njegovo djelovanje, nisam imala sumnji u to. Ali sam na seminaru dobila ipak neke konkretnije “uvide” i sigurnost da će Ho nadalje biti puno veći dio mog života nego što je bio do sad. Pomogao mi je da približim korak bliže sebi, a što je bitnije od toga? Ja i moje unutarnje dijete skakućemo i plešemo!

Ono što je rečeno u dva dana seminara ne može se svesti i prepričati nekome, može samo doživjeti. Sigurna sam da je svatko čuo baš ono što mora čuti u tom trenu. Žao mi je da nismo ostale do samog kraja jer smo jurile na posljednji bus doma, nadam se da ste uživali.

Ja sam već po povratku imala par “iskustva”, onih sitnica kad jedno spomeneš, a to se pojavi, na jedno misliš, a to te onda netko pita i sl., kao i razne ideje koje su mi dolazile u glavu od nikud, ali me oduševile. Btw skriptica je noćas bila u spavaćoj sobi na ormariću (ponudila sam je sobi ako je zainteresirana :)) U jutro je bila pomaknuta drukčije nego sam je ja stavila, a nitko je nije dirao! Imam kuću koja surađuje!

Za kraj bih se zahvalila svim divnim ljudima tamo, koje znam i ne znam, jer upravo oni daju jednu posebnu “notu” seminaru i dešava se nešto čarobno dok zajedničkim snagama metlamo sve što dođe na red. Hvala i organizatorima naravno! Ukrala bih primjedbu od moje suputnice koja je rekla: ne znam dal sam ja luda, ali meni se čini da ja sve ove ljude poznajem nekako! I mislim da je to dovoljno…

– Tanja Terlević

Znam sada ćete se nasmejati kada ja napišem… ma , sećate se priče o Željku :))) i ja se smejem, jer je sve luđa i sve pozitivnija i tako se lepo primila van ama baš van svih očekivanja :)) i ne znam više iskreno odakle izvire ali nije ni važno, bar nama ovde, jer mi znamo da “nemamo pojma”, ja nisam ama baš ništa konkretno čistila kada je on u pitanju jer nisam ni znala a po Bogu šta bih i čistila… osim osećaja kada je on prisutan ,,nekako tek sada vidim” da ne možemo tj. i nije nam dato očistiti bilo šta kao odvojeno jer na kraju ko zna koliko je programa, a da je možda iza svega samo jedan program nazvan sa hiljadu oblika…

Evo novosti :)) Žeks je preko noći (gledajući našim očima) dobio majku, stan i auto… no da se pojavi i očuh koji mu prepisuje u vlasništvo i sopstvenu kuću malo je i previše…a možda i nije.

I nije kraj, sada se javlja i njegov biološki otac koji baš ovih dana deli imovinu u Crnoj Gori, sinovima iz drugog braka, ALI, želi da ostavi i Željku stan!!!

Ja stvarno počinjem iz sveg srca verovati u onu “Bog ima sjajan smisao za humor ” VOLIM TE!

– Nataša Sekulović

Drugari moji Hopsci,

jedna kratka obavest. Mom bratu je u petak pozlilo, imao jake bolove u stomaku. Otisao u Urgentni Centar i njegova supruga me zove i kaze mi da ce morati da ga operisu, imao je napad slepog creva. OK, prihvatim ja to, i nastavljam sa svojim hopsanjem. Ona mi kaze da dodjem sto pre u bolnicu, a ja odgovaram da nema potrebe, da ce sve biti u redu. Posle nekoliko sati mi se javlja, naravno, opet moja snaja i kaze mi: Ne znam sta se desilo, ali posle naseg razgovora, tvom bratu je bilo mnogo bolje, operacije nece biti i evo ga kod kuce. Ja se smejem u sebi, i zahvaljujem ,neprestalno izgovarajuci: HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA….

Sta da Vam kazem, ali za dve godine hopsanja, moj zivot ima jednu sasvim drugu dimenziju, a vidim i ljudi u mom okruzenju imaju svoja mala cuda…Vidimo se u subotu, jedva cekam… Sve Vas mnogo volim i Ljubim. HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA….. I OPET, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA, HVALA… I TAKO U BESKRAJ.

– Aleksandra Micić