U godinama prije Ho’ oponopona susrela sam se i s pojmom Unutarnje dijete. Oduvijek sam znala da u meni ono postoji, jer, bez obzira koliko godina imala, kako sam u tom trenutku izgledala, kad sam stala pred ogledalo i zaronila u svoje oči, baš zaronila, duboko, ništa drugo nisam vidjela nego sebe, onu Ja.

Ne vidim godine što su prošle. To sam Ja.
Tragajući dugi niz godina za nečim što može ono što sam doživjela iscijeliti, što može pomoći da s tim nosim i radi sebe i drugih, susrela sam se i s povezivanjem s unutarnjim djetetom.

Pričala sam s njim. Voljela ga. I nije bilo lako. I nisam znala kamo s tim osjećajima tuge, straha, ljutnje koji su dolazili kao bljeskovi, a koje je dijete imalo u sebi.
Tek s Ho’ oponoponom mogu te povrede njegovati.

Ta sjećanja. Informacije.
Čistim.
Hvala Hvala Hvala
Njegujem.
Iscjeljujem.
Volim.
Onako kako najbolje znam.
Ali, to nije sve.
Počela sam se igrati s njim.
Ponukana onim što sam pročitala i čula ovih dana.
Hvala Neno Ljubić.
I tako, odlučim ja, idemo se igrati…
Bar probati, dugo nisam.
Pitam ja prekjučer ujutro moje Ja, što ćemo danas raditi, a ono će, kao iz topa-hodati bose po travi!
Uhhh…

Pa kud to, možda me nešto ugrize, možda na nešto stanem, začujem onaj glas u glavi, znate već koji, bla bla bla…
Ali, odlučna sam, poslušati ću moje Ja.
Hodamo po travi…
Koji užitak! Koje veselje!
Usput, odem u dućan, pitam moje Ja, da ti nešto kupim, što želiš, a ono će, napolitanke!!!
Napolitanke???
Pa, to i nije zdravo, ja to izbjegavam, slatko…Kad počnem, neću znati stati…
Ne, moje Ja ne čuje.
Hoće napolitanke.
Veliki paket.
Dođem kući, otvaram napolitanke, pojedem dvije…Eto, tamo cijeli paket, stoji, ne osjećam želju da jedem, jedem i jedem…
Jučer smo pisale, moje Ja i ja.
Ja desnom. Ona lijevom rukom.
Svašta mi je rekla.
I nije boljelo.
Jer čistim.

A danas…Eh, danas!
Sjedim na biciklu i upitam moje Ja što ćemo danas raditi?
A ona će, pjevati.
We Are the Champions !
Tu pjesmu?
Baš tu.
I onda smo pjevale. U vožnji.
I malo glasnije i malo tiše.
Dakle, nas dvije se ovih dana baš zabavljamo!
Vjerujem da usput jedna drugu iscjeljujemo.

Žofa Gregorinčić

Nikad nije kasno…

U sedmoj deceniji života sam upoznala Ho’oponopono i život mi se počeo ubrzano menjati na veoma očigledan način. Mada sam se dugo bavila radom na sebi, moglo bi se reći celog života, ali konkretno neke četiri decenije, to se sve svodilo na menjanje perspektive i širenje Svesti, što me je u mnogo čemu udaljavalo od većine ljudi, pa i meni najbližih članova porodice i prijatelja. Više nisam mogla sa njima deliti neke stare obrasce razmišljanja i uverenja.

To nije lako, osećala sam se sve izolovanije i usamljenije, toliko, da sam se ponekad pitala: da li je ovo što mi se dešava normalno, da li sam ja “normalna”, ili su svi ostali (većina) “normalni” i u redu, a da sa mnom nešto nije kako treba…

Međutim, jednom kada se krene tim putem, putem Spoznaje i Samospoznaje, nema povratka, jer se ne možemo vratiti u neznanje.

Krenula sam i mogu samo povremeno usporiti ili malo zastati, dok ne dune opet odnekud neki vetrić u leđa i pogura me napred.. i ja nastavim svojim putem…

Povremeno se dešavalo da na tom putu sretnem ponekog isto tako usamljenog tragača, i to su uvek bili radosni susreti, razumevanje sa malo reči. To je bio onaj osećaj – nisam sama – ima nas – sa mnom je sve u redu – još neko misli i vidi slično. Tada se dešavala radost i lakoća, uzlet duše.. i put bi se nastavio sa manje tereta i sumnje.

Kada sam dobro “zagazila”, sve manje sam učestvovala u raznim razgovorima i diskusijama, čak sam se i fizički udaljavala iz takvog okruženja, a ako bi to bilo nemoguće, tada bih se povlačila u sebe, na sigurno, u tišinu.. i bila bih samo posmatrač, svedok. To se dešavalo sve češće, distance su postajale sve veće, jaz se produbljivao.

Moja potreba za smislom je bila jača od osećaja nepripadanja – odnosno potrebe za pripadanjem, jer sam spoznala da je put ka sebi – put usamljenika. Na taj put ne možemo nikoga povesti, u svoje središte ne možemo uvesti nikoga. Isto tako, ni sa kim ne možemo podeliti sve te “mrakove”, nemani i ale na koje nailazmoi u sebi i koje izazivaju ogromne strahove. To se ne može nikome objasniti, a i ne treba, jer to je u nama i samo naše, i niko ih ne može uništiti i pobediti sem nas samih. Mi smo svoj junak sa mačem, koji jednim zamahom može odrubiti sve tri glave strašnoj aždaji koja nam proždire život.

Drugi ne žele ni slušati o tome, jer negde duboko u sebi znaju i osećaju da i sami imaju bezdane straha i očaja, i svoje troglave aždaje.. i ne usuđuju se napraviti ni prvi korak, a kamoli krenuti u susret svemu tome. Strah vreba, on je uvek prisutan, ali uprkos strahu treba se suočiti s tim, i jedino tako ga možemo savladati, prevazići i osloboditi sami sebe. Jer nema nikoga vani, mi sami smo i svoja troglava aždaja i svoj “princ na belom konju”, koji nas oslobađa i sa kojim nastavljamo put u slobodu, u svoju sopstvenu bajku.

Kada sam upoznala HO, sve ono što se počelo dešavati izvan mene, ukazivalo mi je na ono što se dešava u meni. Ustvari, tako je bilo oduvek, samo što toga nisam bila svesna i do tada sam za mnogo šta krivila druge. HO mi je doneo spoznaju i razumevanje da ne postoje “drugi”, da je sve u meni, a “drugi” samo ukazuju na to što je u meni, a što mi je dugo bilo skriveno i nepoznato. Dešava se novo razumevanje i jasnoća.

U moj život su počeli dolaziti novi ljudi, koji mi pomažu da sagledam i shvatim “šta je to u meni”… I kad shvatim, prihvatim i otpustim “to što je u meni”, ja sebe oslobađam, i korak sam bliže do svoje sopstvene bajke🙂

U sedmoj deceniji života sam upoznala Ho’oponopono i život mi se počeo menjati. Više nisam SAMA. Ima nas mnogo koji smo na istom putu, neko je brži, neko sporiji, neko mlađi, a neko stariji, nekad posrćemo i padamo, ali se uz pomoć i podršku ove velike, nesebične HO porodice, ponovo dižemo i nastavljamo put. Put probuđenja i oboženja. Neizmerno sam zahvalna na tome.

Jedino tada, tako probuđeni i oboženi imamo šta da ponudimo, jedino tada i takvi možemo svojim davanjem probuditi duše oko sebe, jedino tada je moguće razumevanje, tamo gde do tada nikad nije postojalo. Probuđena Duša širi svoj miris kao cvet u polju.

Hvala ti, volim te.

-Dušica Popović