Saobraćajke

a

Nisam bas vrijednica kad je pisanje u pitanju ali sam pozeljela da ovo saznanje podijelim sa vama dragi hopsici.

ALTERNATIVA-INFORMACIJE---HOOPONOPONO (2)Elem, zivim u bucnom dijelu grada. Prozor spavace sobe gleda u neboder, ispod prozora, raskrsnica… Neboder moja nocna mora hv, hv, hv ali raskrsnica hv, hv, hv jos gora. Svakodnevno saobracajke. Skriipe kocnica. Mislili smo, nema semafora pa zato, ali i kad su postavili semafore situacija ista..

Nakon sto smo se Ho i ja sreli i zaljubili , pocela sam da kao alat koristim casu sa vodom, a nakon sto sam u jednom videu cula dr Lena da je dobro imati barem jednu casu i izvan stana ili kuce (balkon, dvoriste) sa zadovoljstvom sa pocela da mijenjam vodu sa vanjske strane prozora sobe u kojo spavam.

Zahvalim joj se sto mi pomaze da cistim i kazem neboderu da ga volim. Radim to ujutro i uvece i kako rece Karmen ako zaboravim a podjem leci, brzo ustanem i obavljam ritual. Iskreno casu sam stavila zbog te betonske gromade, ali ono sto me je prije dan dva doslovno odusevilo je saznanje da ima barem dvije godine da se na raskrsnici nije desila niti jedna nezgoda (saobracajka)!
U posljednjoj koje se sjecam vozilo je udarilo u stub semafora i izvalilo ga iz podloge.

Tekst je poduzi ali ja sam tako sretna. Mi cistimo mijenjamo vodu, ali samo bog zna sta se brise. Laka vam noc dragi hopsici.
Hv, hv, hv

-Iksija Huremović

Oglasi

Mi smo čudo

čudo

Život je čudo, kažu. Ali koji život jer čudo? Na koji život mislimo kad kažemo da je on čudo?

Sjećanja će prvo pomisliti na predivni cvijet koji otvara svoje latice ili lane što trči ispred srne. Ali mi smo taj život, zar ne? Znači mi smo čudo. Što smo to onda mi? Nezamislivi splet okolnosti i energije spojeni u pažnju, spojeni u svijest. Sad zamislite što možemo s tim? Pa baš kao što može i Stvoritelj, jer to je jednaki tip čuda. Pa krenimo onda od tog osnovnog čuda što nam je prirodno dan i s njime gradimo novi život, nove divote. Ali, prvo zaboravimo sva stara čuda koja su nam opisana i u stvari, miniraju ovu prirodnost jer imaju u sebi virus očekivanja.

Krenimo onda od Nule, budimo čarobnjaci: svako malo dotaknimo čarobnim štapićem pažnje, prvo same sebe, a odatle i sve što nas okružuje, pa dopustimo kreativnosti Stvoritelja u nama da kreira posve nova čuda.

  • Neno Ljubić

Čistite predano

ksenijaZašto danas moja ljutnja kraće traje, ljutnja na ljude, na situacije? Zašto danas tu istu ljutnju ne odbacujem , nego je prigrlim i onda ona ode sama?

Puno puta sam pisala koliko blagodati mi je donio Ho’oponopono, i to napisano je moglo stvoriti uvid da mi je sve lako, da su svi problemi i programi nestali. Ne, nije tako jednostavno. Problemi, u stvari ja to zovem situacije, i dalje se pojavljuju, u intervalima, nekad su manje nekad veće, ali više nisu strašne i bolne. Više kod mene ne izazivaju grč u želucu i vjerujte mi, najčešće ih vidim kao komične. U prvi mah sam ljuta, ali tu ljutnju više ne gušim u sebi. Ispoljim je, u – ponekad mi se čini – najgorem obliku. U stvari, rekla bi moja Ane, ispoljim je na najjače i pustim…

Nikako ne bih voljela da netko tko dođe u grupu i vidi sve ove smajliće i srca, da stekne dojam da će hopsanjem sve postati ružičasto, odmah i sada. Hopsanje iziskuje predan rad, upornost i povjerenje u Univerzum, povjerenje u nekoga tko prenosi svoja dobra iskustva. Na jednoj radionici, predavač je rekao -ne vjerujte mi ništa od ovoga rečenoga, jer niti ja nisam vjerovala, ali pokušajte, učinite. Tako i ja kažem – ne vjerujte u ono što sam vam pisala kao moja dobra iskustva, ali imajte povjerenja u to što sam vam prenjela i čistite.

Čistite onako i sa istim žarom kako čistite bočicu svoje bebe (majke, znate koliko truda ulažete u to). Čistite onako i s istim žarom kako se brinete o svom autu (dragi moji hopsići muškog roda). Te “poslove” radite automatski, ali predano i ne očekujete od te bočice ili auta ništa, samo vjerujete da radite dobru stvar, za sebe i za druge.

E, za večeras, odnosno jutros, dosta od mene… Čitamo se, “jednom – opet”  

Hvala Volim te

  • Ksenija Šimić

Vjeruj procesu i otpusti!

ho

Evo mene opet, jedan predugačak post nije bio dovoljan pa vam slijedi drugi!! Hi,hii..! Pišem opet jer mi se u inbox javila jedna gospođa koja kako piše ima neku tešku situaciju al nikako da ustraje u HO pa moli za savjet! Ja ne pričam o HO niti ga dijelim ili savjetujem drugima jer vjerujem isključivo da su ljudi koji se pojavljuju u mom životu i njihovi problemi i teške situacije samo moji programi te umjesto da ih upoznajem sa HO ja jednostavno primjenjujem formulu: „ Oprosti mi zbog svega što postoji u meni a što je izazvalo ovu i ovu situaciju..molim te otpusti..hvala,hvala,hvala..!“ i idem dalje!

Svoja iskustva u grupi dijelim jedino iz razloga što su meni, posebno na početku vaša iskustva, strašno pomogla, svakome je potrebno bar malo motivacije a uz ovakve životne HO priče lakše je prebroditi neku krizu. Prvo da nabacim koju etiketu na sebe. Ja sam jedna „obična, najobičnija mama“ koja šeće s bebom u kolicima i drugom malo većom za ruku, užurbano obavlja šoping, mijenja pelene, kuha, pere, pegla, peče kolače, vodi ljubav sa suprugom, priča svakodnevno sa sestrom i mamom, pije kavu i pivu s prijateljima, pravnica, sudska savjetnica, koja zarađuje za život kažnjavajući vas ako prođete kroz crveno, niste vezali pojas il ste pričali na mob (kako kaže moja Bella jaki, jaki kad neće nešto jesti), kojoj je omiljena boja ma zamislite smeđa!!! )). Dakle nisam netko tko meditira pod drvetom cijeli dan, ja sam vi, a vi ste, ma zamislite, savršeni, vi ste ljubav i ništa drugo, vi jeste i to je dovoljno, sve ostalo, dobro i loše u vašem životu su PROGRAMI!!!! Kužite, to je mudrost koja je meni promjenila život, dala smisao svemu što sam da sada proživjela, radila i željela. To i 100 postotna odgovornost. Samo ta spoznaja, i da nisam krenula sa hopsanjem, bila je dovolja da mi pruži utjehu i da intelektu obajšnjenje i smisao.

Sve što sam u ovih 36 godina radila, ma sa kakvom dobrom namjerom da sam to radila, sve odluke, uvijek su vodile k nečemu krivom i ne meni prirodnom. Znate, ako sam tolike godine i toliki trud uložila da bi završila fakultet i to željela, onda mora u tome biti neke svrhe, moram u pravu ostvariti neki smisao. To me strašno mučilo, kako nači smisao u tome što tri dana prije Božića ideš nekome u kuću pljeniti TV, o Bože dragi!!(bila sam prije i odvjetnik) I bum, HO, nema smisla niti ćeš ga Ina nikada naći, to je tvoj program i odmah mi je bilo lakše! Ne moram tražiti više smisla u svom zanimanju jer ga nema. I skinula tako sa sebe jadan ogroman teret, samo tako, čistom spoznajom da je to program koji vučem od tko zna kud i koga i da moram čistiti, čistiti i nadam se jednog dana i otpustiti, a kad to učinim, vjerujete mi mislim da ću moći micati planine! Sa samim hopsanjem sa krenula odmah, onako kako Karmen kaže štreberski i nije mi to bilo ni malo teško, jer su me valjda sve ove godine štrebanja na pravu pripremile za hopsanje!!

Jednog dana nakon što me šef sa svojim iživljavanjem doveo gotovo do živčanog sloma i nakon nekoliko minuta, pazite plakanja na poslu, umjesto da počnem u glavi u krug vrtjeti: „Kako, zašto, što sam krivu učinila, pa što da napravim…“ počela sam misli odvlačiti sa hvala,hvala,hvala i evo do danas, godinu dana poslije, nisam stala niti ću ikad stati! Štreberskim hopsanjem skretala sam misli, al sam eto pravnički, morala i intelekt malo nahraniti! Malo!! Dakle pročitala Mabelinu knjigu nekoliko puta, Nulte granice, s interneta pročitala valjda svaki članak koji o HO postoji i pogledala svaki filmić na youtube, al s internetom molim oprez, iako je čudo i nudi zbilja hrpu toga, kad nešto gledate i čitate čistite cijelo vrijeme jer ima puno podataka i informacija koje nisu točne, pa da se zaštitite i da vam dođe ono što je za vas najbolje! Naišla na hrpu „alata“ al poučena porukama koje Karmen stalno ponavlja u emisijama, nisam ih koristila jer sam smatrala da mi nisu dani na pravilan način niti od pravilne osobe! Koristila isključivo dopuštene alate, dakle plavu solarnu vodu, o kojoj se isto već sve zna a ako netko nezna neka pogleda emisiju od Karmen i vjerujem da će bar jedna osoba postaviti to pitanje!! hi,hi,hi..! Stavljam i mijenjam čaše sa vodim i naravno neprestano govorim hvala, hvala, hvala, u sebi, a kad mogu i svjesno na glas. Znate kako Karmen kaže kada hopsati, pa sada, sada, sada, u ovom trenutku, kad misli pobjegnu vi se odmah vratite sa hvala,hvala,hvala! (Jadna Karmen toliko sam ju puta spomenula, sigurna sam da žena sada štuca a ni ne zna zašto!) I ajmo još malo o Karmen, pratim emisije koliko mogu uz ovo dvoje djece, al se potrudim sve snimke odgledati nekad kasnije u miru! Hvala Nori na tome! S stranice HO tehnike pročitala svaki članak i svako iskustvo ne jedanput nego tri puta, na tome i više nego zahvalana, ako i želiš posustati, ta iskustva te vrate na put. Hvala svima koji predivno pišu. I naravno pratim i uživam u svim vašim postovima koje objavljujete, i Mabelinim motivirajućim izjavama koje Marino Matevski stavlja u grupu! Uz vas iako je sve u meni, nisam sama!

I to je to, najlakša tehnika ikad, to je životni put, nema tu povratka, nema tu odustajanja, vjerujete. Znam da se se mnogi susreću sa toliko teških životnih situacija u kojima im nije lako tolikoj tuzi i nepravdi, bolesti, govoriti hvala, hvala, hvala, al kad bih vam bar nekako mogla objasniti da ovo zbilja djeluje i da će biti bolje, al traje, pa meni je trebala godina dana da dođem ovdje gdje sam sada. Kako ćete vi ustrajati ne znam, pronađite put ili nemojte, možda HO i nije za vas, možda će vam doći nekada kasnije opet u životu pa ćete probati tada! I draga moja, zbog koje pišem ovaj post, moram vas razočarati al nemam savjet za vas, imam samo ovo svoje iskustvo, sve je već rečeno, sve je već napisano i sve se već zna, treba samo vjere i upornosti! Kako kaže Mabel: „Trust the process and let go!“.

Dršte se hopsanja ko pijan plota, doslovno, il vama možda bolje paše da se pustite i skočite! Ja sam se do sad držala i još se držim, al sam stigla do kraja a za sve ostalo što mi treba biti, došlo je vrijeme da izađem iz te zone komfora i da skočim! A možda ponekad treba malo i stvari pogledati iz drugog ugla. Sad već svi znate da je moj problem moj posao! I tako sine meni neki dan, joj Ina, zbilja se nadam da Bog ima smisao za humor i da se sad tebi smije iz svega glasa i govori, ludo jedna pa što ti hoćeš, dao sam ti ono što želiš, stani malo, udahni pogledaj oko sebe i što vidiš,doma si na porodiljnom sa svojim bebama, u starom namještaju i bojama do lakta, pa ti SAD živiš ono što želiš za godinu dana, ludo jedna!!!:))

I na ljubav gledam drugačije, uvijek sam mislila da je to snažna, fatalna sila koja ruši sve pred sobom i ne poznaje kompromis, ono kao u filmu bacanje pod vlak, ruku u vatru. I možda za nekoga i jest al za mene ne. Bog mi je čak i ljubav dao po mom guštu. Mislim si prije koji mjesec kako je lijepo bilo biti zaljubljen, koji je to bio divan osjećaj kad bi se bar malo mogla sada tako osijećati, kad bi na par trenutaka mogla biti zaljubljena u svog supruga i željeti ga onako kako je to nekad bilo, mislim naravno da je bolja sad ova ljubav koja nas dijeli al kad bi ga bar na trenutak il dva mogla poljubiti baš onako zaljubljeno. I što se desi, znate ono Bog će ti dati ono što je za tebe savršeno, dat će ti više nego što i sam možeš poželjeti. I tako je meni vratio zaljubljenost, to je sad moja ljubav, al ne samo u supruga kako sam to priželjkivala nego u cijeli život u sve i to ne samo na trenutak il dva!

Da se razumijemo i dalje ja znam biti ljuta i tužna, i dalje 100 puta na dan oštrijim tonom govorim kćeri budi tiho braco spava, al zaljubljeno! I eto me danas zaljubljena žena od 37 godina i dvoje djece. Neki dan, umjesto da skidam trudničke kile ja se zaljubim u kremšnitu!! ))) I zato zaplešite, zavrtite se malo i pjevajte tom malom čudu u sebi:
„Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla, javi se, pojavi se, dodaj svetu malo vergla. Nekad si me čudila danas bi mi tako legla, dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla. I daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi to ne zna nitko samo ti, bez tebe drveni konjići tužno stoje, dođi iz plave boce se pojavi bar jednu želju ispuni i dodaj svetu malo boje, čudo moje!“
Volim vas! Lijep pozdrav, Ina!

Ina Štukar Marković

Male i velike stvari u godinu dana hopsanja

happy

Dragi moji prošla je godina dana od kada hopsam i što reći, kad bih se bar znala divno izraziti kao Neno Lubich il Dani Ella, ovo bi bio predivan post! HO me spasio, doslovno vratio u život, zaista tek sad vidim da sve do nedavno i nisam bila živa.

Negdje sam pročitala kako u prosjeku čovjek umre u 25 god. a bude pokopan u 75 god., ovo između je samo preživljavanje, i to se i meni događalo. I da pitate nekog tko me pozna neće vam reći da sam se nešto posebno promijenila, jer ja sam uvijek bila i ostala osoba koja je nosila osmijeh na licu, i riječ punu ljubaznosti i šale. Ni život mi se nije promijenio niti obasipao posebnim čudima o kojima ljudi ovdje pišu, bar ne ovim oku vidljivim, imala sam krasnu, sređenu obitelj i osim što se povećala za jednog člana i dalje je ostala takva.

Al znate ono imaš sve al kao da nemaš ništa, sretan si a nisi, trebao bi biti sretan a nisi, a i oni kao sretni trenuci isprepleteni strahom i neopisivom tjeskobom koja je ležala ispod svega kao neki temelj na kojem je izgrađen moj cijeli život. I već sam se lagano počela miriti sa tim da to tako jednostavno mora biti i da ću tako do kraja života, pa ljudi tako žive, imam svoje roditelje kao najbolji primjer.

Ništa nije pomagalo nikakve tehnike, samo sam skakala iz jedne u drugu, nije bilo rezultata, odustajla brzo, i zadnje od čega sam odustala bile su afirmacije, o Bože dragi kao mi to tek nije išlo!! I tako ja u potrazi za nekim afirmacijama naletim na HO, na prvu ono, kakvo je pak ovo čudo, dosta čudna cijela priča, ma bježi, kad bi nešto tako jednostavno djelovalo već bi svi znali za to. Al eto nešto je ipak htjelo da krenem dublje u cijelu stvar i kad sam nahranila intelekt potrebnim informacijama cijela stvar je dobila i više nego pravi smisao, i eto me, izdržala ja godinu dana sa HO! Izdržala je kriva riječ jer konačno po prvi put nisam nešto morala „izdržavati“ nego je u moj život stiglo nešto prirodno, nešto što je objasnilo sve do sada i dalo svrhu svemu, došla je ljubav!

E ljubav, da, sreća, zahvalnost, mir, zadovoljstvo, to su riječi na koje sam naravno kao i svi početnici najčešće čitala i slušala od naših dragih starijih članova i tada mi je to sve zvučalo apstraktno, jer ono ok, sve je to ok, al meni treba novi posao jer će me šef na ovom doslovno dovesti do ludila, ali doslovno, treba mi novac treba mi…, pa tek onda ću ja razmišljati o nekom miru i sreći odnosno kad mi dođe sve ovo što želim doći će naravno i taj mir i sreća. I više su me zanimali postovi u kojima ljudi pišu „konkretne“ stvari a ne tu neki mir i sreću. O kako sam bila u krivu. Toliko mi je to sada smiješno, da se ne mogu prestat smijat sama sebi. E i tu bi mi sada dobro došle jedno dvije, tri Nenine rečenice i sve bi vam bilo savršeno jasno, al ih nema, mogu jedino reći, da posao nisam promijenila, da novac nisam dobila, bar ne onoliko koliko sam ja to zamišljala, istina, krenulo je na bolje pa već nakon dugo vremena nisam u minusu na računu, ali to kako ja danas živim nisam mislila da će ikada biti moguće. I zato su mi pojmovi poput mira, zadovoljstva, čiste zahvalnosti življenja u ovom trenutku i sreće bili apstraktni jer ih zapravo nikada nisam ni doživjela, nisam do sada ni znala što je mir, što je život. I dalje me misli pokušavaju odvući, al svako hvala, hvala, hvala prekida to ludilo i vraća me u trenutak. Manje pričam više promatram što je za mene ravno čudu. Ja kontrol frik puštam stvarima da teku, prepuštam se i otpuštam još jedno čudo! Što da kažem, mom suprugu to i nisu neka čuda jer on tako živi ali meni, a joj!! Samu sebe ne prepoznajem. I to su moja čuda, mir, sreća, zahvalnost, zadovoljstvo, zaista iskreno, ona prava. Konačno mogu uživati u svojoj djeci u svom suprugu.

E sad“ konkretne“ stvari, nije da njih baš nije bilo! Prvo dijete rodila s komplikacijam na vakum, strašno težak porod, nakon toga slijedi jedan pobačaj, kiretaža doslovno dan prije rođendana i onda povratak na posao koji mrzim! Nakon HO ostala trudna riješili se svi medicinski problemi vezani na trudnoću, rodila pravu HO bebu bez ikakvih komplikacija. Puno je ljudi, ne mogu, reći otišlo iz mog života, ali su se nekako udaljili, puno se odnosa riješilo. Suprug dobio novi, bolji posao, pazite on, ne ja, prijateljica nakon dugo vremena konačno ostal trudna i hrpa malih svakodnevnih čuda!

Strašno se veselim seminaru, sad sam konačno spremna za njega, i to iz pravih razloga. Ne zanimaju me raznorazni dodatni alati niti su mi isti potrebni, čisto mi dobro ide samo sa hvala, hvala, hvala! Pijem plavu solarnu vodu i mjenjam čaše sa vodom al to više onako bez ikakvog očekivanja, jer sam tako krenula na početku pa to radim i dalje. I da, jedno od velikih čuda je zbližavanje s mojim unutarnjim dijetetom. Nisam ga vidjela niti mi se obraća, ali ga tješim svakodnevno više puta, ne tražim da čisti za mene ali ga molim da otpušta jer to meni dosta teško ide. I očito mi je počeo vjerovati da ga volim, da ga nikada, neću napustiti, da je savršen, da je čista ljubav i da može sve što poželi. Da će nam Bog dati ono što je za nas savršeno onda kad za to bude pravo vrijeme. Predivno iskustvo. Mislim da bez toga ovako daleko ne bi stigla. A seminaru se veselim radi vas, svih koje ću upoznati, radi vaše energije i ljubavi, radi Karmen i Mabel koje su HO zadržale u mom životu. Sad mi je konačno jasan onaj smireni osmijeh koji Karmen ima u svakoj emisiji, imam ga konačni i ja! A kako sam uz HO, trenutno na porodiljnom, uglavnom u dječjem svijetu, završit ću ovaj predugačak post riječima omiljene pjesme, moje dvogodišnje kćerke Belle. „Nek svud ljubav sja, sve ljude neka spaja, za nju živiš ti, za nju živim ja, nek cijeli svijet za ljubav zna!“

Volim vas! Lijep pozdrav, Ina!

  • Ina Štukar Marković

Mabel Katz: Ho’oponopono tehniku mi je poslao Univerzum

“Imala sam sve što može da se zamisli i u materijalnom i u statusnom smislu, ali sam ipak iznutra osećala prazninu, nezadovoljstvo i bes”, kaže Mabel Kac. Bez ikakve zadrške i sumnje prepustila se veri u dobro i ispunjenje je došlo samo.

Neopisivo lak život

Na intervju sa Mabel Kac sam došla prilično neraspoložena, ispunjena nekakvim nemirom, sa strepnjom i sumnjom da ću ikada uspeti da promenim neke svoje zastarele ograničavajuće programe. Susret sa Mabel Kac, ženom nepokolebljive vere, došao mi je kao injekcija pozitivne energije, potrebna doza entuzijazma i dokaz da promena može da se napravi uz jednu jednostavnu, ali čvrstu odluku. Preokret koji se desio Mabel, može da se desi svakome od nas.

Mabel Kac je rođena u Argentini gde je provela prvu polovinu svog života. Tamo se i udala, završila fakultet, stekla dve diplome, obe iz oblasti računovodstva. Kada se početkom osamdesetih preselila u Los Anđeles, specijalizovala se za poreske poslove. U obećanu zemlju je otišla na nagovor svog tadašnjeg supruga koji je smatrao da kao doktor ima mnogo bolju perspektivu u Americi. Na samom početku američkog sna, ništa nije bilo kao što su očekivali. Trebalo joj je dosta vremena da se navikne na kulturu i običaje koji se u velikoj meri razlikuju od argentinskih, ali joj je ipak prijalo da živi u sredini gde se njen rad ceni i vrednuje. Ispostavilo se da ju je u Americi čekao život o kom ranije nije imala nikakvu predstavu, život o kakvom nije mogla ni da sanja. Kao učenica poznatog ho’oponopono učitelja Hju Lena (Hew Len), Mabel danas putuje po svetu upoznajući ljude sa ovom čudesnom i pre svega jednostavnom tehnikom koja je promenila ne samo njen, već i živote miliona ljudi.

Šta vas je navelo da počnete da radite na sebi i kako ste došli do ho’oponopono tehnike?

“Do ove tehnike me je dovela potreba za ličnim razvojem. Bila sam u potrazi za nečim što će mi pomoći da budem srećna, jer sam u trenutku kada sam kročila na taj put bila prilično nesrećna. Uprkos racionalnoj spoznaji da imam sve što mi je potrebno za sreću, iznutra se nisam tako osećala. Tražila sam jednostavan način da izmenim svoje unutrašnje stanje. Znala sam da postoji mnogo metoda u kojima se podrazumeva da osoba prolazi kroz ozbiljne unutrašnje drame, i bila sam sigurna da ne želim takvu vrstu preispitivanja i kopanja po samoj sebi koja bi me uvela u neko još teže emotivno stanje.

Nisam želela nikakve analize tipa “mama mi je učinila ovo, tata mi je učinio ono, pa se ja zato sad osećam nezadovoljno i neispunjeno”. Znala sam da mora da postoji nešto o čemu ne moram mnogo da učim, niti da sve razumem, već da samo treba da osetim suštinu – da se na lak način podesim na dobre vibracije. Moja zamisao je bila da sve iz prošlosti što mi više nije od koristi otpustim jednom zauvek bez mnogo muke. Ideja da moram da preuzmem stopostotnu odgovornost i da jednostavno otpustim sadržaje koji su me opterećivali bila mi je bliska i zato sam odabrala baš ho’oponopono. Rekla sam sebi “Da, postoji lak način i ja ću ga naći.” Kada sam to čvrsto rešila, kada sam donela tu odluku, Univerzum mi je poslao ho’oponopono.”

Pomenuli ste da ste bili nesrećni, volela bih da čujem nešto više o tome. Šta je bio vaš problem, šta je ono što je u vama izazivalo nemir?

“Ne bih znala da vam kažem u čemu je bio moj problem. Nisam se bavila analiziranjem, mislim da sam samo bila rođena besna. Kao mala sam stalno bila ljuta, nezadovoljna, uvek sam imala osećaj da mi nešto nedostaje, da mi treba više svega da bih bila srećna. Kasnije sam shvatila da sam sve vreme zapravo bila ljuta na Boga. Osećala sam se kao da me je Bog napustio, da sam ovde sama. Na jednom seminaru koji sam pohađala sam radila danas veoma poznatu tehniku preporađanja. Kroz taj proces sam došla do spoznaje da nisam ni želela da se rodim i da živim.”

Koliko dugo je trajao taj osećaj da ne želite da živite?

“Sve do trenutka dok nisam odlučila da se promenim na lak način. Tada sam mislila da sreća leži u materijalnim stvarima. Bili smo situirani, imala sam dve univerzitetske diplome, radila sam kao računovođa, imala sam dva predivna sina i supruga, ali sve to mi nije bilo dovoljno. Ako sam imala lepu kuću, vrlo brzo bih postala nezadovoljna i želela bih drugu, svetliju i veću. Stalno sam želela još, još, još… Novac, auto, kuću… Imala sam sve što može da se zamisli i u materijalnom i u statusnom smislu, ali sam ipak iznutra osećala prazninu, nezadovoljstvo i bes. Nisam verovala ni u šta što nisam mogla da vidim ili dodirnem. Bog za mene nije postojao.”

Kako ste počeli da verujete? Šta se u vama desilo pa je došlo do tog velikog zokreta da postanete duboki vernik i neko ko svojom verom inspiriše i druge da pronađu Boga u sebi?

“Velika promena u mom životu je nastupila onog trenutka kad sam pogledala unutar sebe, kad sam postala spremna da preuzmem odgovornost za to kako se osećam i kad sam odlučila da se menjam. Shvatila sam da mi je promena potrebna nakon što sam se prepoznala u ponašanju svog sina. Bio je besan i obraćao mi se ljutitim tonom. On je bio moje ogledalo, isto tako sam se ja ponašala prema njemu u to doba. Probudila sam se tek 1995. godine, kada je moj stariji sin imao 12 godina. Do tad sam bila zatvorena, vrlo ograničenih shvatanja, nisam razumela da je život mnogo više od onoga što vidimo i osećamo svojim čulima.”

Neopisivo lak život 2

Buđenje počinje prihvatanjem odgovornosti

Prvi korak koji je Mabel napravila nakon što ju je konflikt sa sinom probudio, jeste da ode na časove joge. Jednom prilikom zadatak je bio da se vizualizira da je neka jaka želja ostvarena.

S obzirom na to da je Mabel imala problematičan odnos sa starijim sinom, zbog čega je jako patila, zamislila je kako se njih dvoje divno slažu, otvoreno razgovaraju i imaju skladan i blizak odnos. Istog dana, dok ga je vozila iz škole, on ju je zamolio da zajedno provedu popodne, što se pre toga nikada nije desilo.

Zapanjena i oduševljena Mabel je ostala sa sinom i tada su po prvi put otvoreno razgovarali, ne samo o njihovom odnosu već i mnogim drugim ozbiljnim pitanjima koja su njega zanimala. Njena vizualizacija se ostvarila u roku od nekoliko sati, i zapitala se da li je moguće da smo mi ljudi toliko moćni da u tako kratkom roku, uz pomoć vizualizacije praćene čvrstom verom, možemo da rešimo dugogodišnji problem.

Nakon tog iskustva, rešila je da se oslobodi dugo nataloženog gneva i otišla je na seminar za oslobađanje od ljutnje. Usledilo je njeno upoznavanje sa psihologijom, ali i metafizikom čije principe je konačno bila spremna da prihvati. Ubrzo nakon toga “naletela” je na ho’oponopono tehniku i u trenutku je shvatila da je to ono što je tražila.

S obzirom na to da je kao računovođa imala puno svojih zaposlenih i da je veliki deo njenog posla podrazumevao i organizaciju, ponudila je svom ho’oponopono učitelju dr Hju Lenu da mu organizuje radionice i predavanja kako bi ova tehnika postala dostupna i poznata što većem broju ljudi. Tako je organizovala predavanja u Kaliforniji i u Argentini, a svog učitelja je pratila na svim destinacijama u kojima je gostovao. Kroz ta predavanja je učila i uživala je da bude u blizini tog mudrog čoveka. I dalje joj nije padalo na pamet da postane predavač, već je na sve te radionice išla isključivo radi svog ličnog razvoja.

Sasvim spontano je pomalo počela da mu asistira u predavanjima, i tako je, iako to nije planirala, to postao njen novi poziv, ili bolje reći životna misija. Tek kada je Ihaleakala (havajsko ime dr Lena) odlučio da se povuče, Mabel je počela da radi samostalno i vremenom je kreirala sopstvena, praktičnija i zabavnija ho’oponopono predavanja. Cilj joj je bio da na sebi svojstven način motiviše ljude da prihvate nov stil razmišljanja i da se otvore za fantastične promene, koje je zahvaljujući ovoj jednostavnoj tehnici i sama napravila. Svoj entuzijazam je sa lakoćom prenosila na polaznike i našla je najbolji način da ezoterične teme približi i onim polaznicima koji su više intelektualni tipovi.

Od Don Miguel Luiza, tvorca “4 sporazuma sa samim sobom” naučila je jednu od najvažnijih lekcija. Na jednom njegovom predavanju na kome je prisustvovala, on je rekao “Kada počnete da verujete sebi, u vama počinje da raste nešto što je rečima neobjašnjivo.” Za Mabel je to bila Božja energija koju je pronašla u sebi.

Bez ikakve zadrške i sumnje prepustila se veri i u dobro. Pustila je da joj se dobre stvari dešavaju, da dolaze k njoj, umesto da ih ona sama traži. U njoj je cvetao izvor ljubavi koji je privlačio baš ono što je njenoj duši bilo najpotrebnije. “Ne učim druge da počnu da veruju u Boga. Učim ih da počnu da veruju u sebe, jer se tada ceo naš život menja na čudesan način.”

Da li je moguće da je to toliko lako?

“Jeste, to je baš tako lako! Sada shvatam da je do svakog zaokreta u mom životu došlo nakon što sam u sebi donela neku odluku. I to ne bilo kakvu odluku, već odluku koja je u potpunom saglasju sa mojom izvornom prirodom, sa mojim stvarnim potrebama. Moramo da se povežemo sa dubljim delovima sebe, jer zaista u sebi imamo sve što nam je potrebno. Sreća je dostupna svima, a ne samo pojedinima. Slušajte, ja nemam diplomu iz ovoga. Sve moje diplome su iz oblasti ekonomije, ali ja ovo radim iz srca i zato mi dobro ide. Iako nikada nisam pohađala kurs pisanja umem da pišem knjige za koje su mi mnogi rekli da su im promenile život. Zato umem da držim motivacione govore, iako nisam išla na obuku za javni nastup. Držala sam se principa “Feel the fear and do it anyway”, otvorila sam se i sa samom sobom izgradila odnos pun poverenja. Za ostalo se pobrinuo Univerzum.”

Kako za vas funkcioniše ho’oponopono?

“U ho’oponoponu mi ne radimo vizualizacije, već dajemo dozvolu Bogu da nam da ono što je za nas najbolje i najsavršenije. Bog uvek za nas ima najbolje rešenje, koje često ne možemo ni da zamislimo. Mi ograničavamo sami sebe, živimo po tuđim uverenjima, i često kada postavljamo ciljeve ne verujemo da su oni ostvarivi. Ali ako pustimo Božju ruku da nas vodi, onda stižemo na ono mesto koje je za nas savršeno.”

Neopisivo lak život 3

Tehnike koje nude laka i brza rešenja

Mabel ima sinove od 32 i 27 godina, sa kojima sada ima odnos pun uzajamnog poverenja i podrške, a Mabel ga opisuje kao nešto što je “out of this world”. Ali nije uvek bilo tako. Nakon razvoda, deca su ostala sa tatom, iako su tada imali samo 8 i 11 godina. To je bila odluka njihovog oca, koju je Mabel prihvatila, i mada joj je tada bilo jako teško, sada smatra da je to bila Božja volja.

“Kada smo se dogovorili da deca ostanu kod mog bivšeg supruga, osećala sam se jako loše. Ali nisam dozvolila negativnim emocijama da me slome, već sam odmah počela da govorim “hvala, hvala, hvala”. I zaista, tako što je uzeo decu, moj bivši muž mi je pomogao. Otvorila mi se mogućnost da se bavim svojom misijom, za koju ne bih imala vremena i snage da sam ostala kod kuće. Verovala sam i da to nije najbolje rešenje samo za mene, već i za moju decu. Znala sam da će se Bog postarati da moja deca budu srećna i da izrastu u divne ljude. Tako je i bilo, a ja nemam nikakve zasluge u tome. Dopustila sam da ih Bog inspiriše i vodi, i sve je ispalo najbolje moguće.”

Moram da priznam da mi se tehnike koje nude laka i brza rešenja nikada nisu dopadale, ali upoznavši Mabel, moj stav se u velikoj meri promenio. Preda mnom je bila osoba koja je spokojna, zadovoljna, izbalansirana, koja vibrira blagošću i dobrotom. Iz nje se širi božanska energija, ne zato što o njoj toliko priča, već zato što joj je dopustila da se kroz nju manifestuje. Čini mi se da ne dozvoljava da se nad njom ni na trenutak nadvije oblačak sumnje u sebe ili u dobar ishod predstojećih događaja.

Tokom razgovora je izgovorila i dobro poznate afirmativne rečenice “Let it go, and let in God”, “Go with the flow”, “Feel the fear and do it anyway”, ali za razliku od nekih drugih učitelja koje sam čula da govore isto, kod Mabel sam osetila da to zaista funkcioniše i da to jesu principi u koje toliko veruje, da ne postoji šansa da za nju ne rade. Mabel je navela i druge da sagledaju veličanstvenost svog bića, kao i veličanstvenost samog života.

Manja Perić Mitić
Lovesensa.rs

Bolest, Hooponopono, seminar, sreća

sanjaDobro vam jutro dragi moji prijatelji!!
Kako se bliži moj drugi seminar htjela sam s vama podijeliti svoju priču. Ukratko….

Dakle, sve je počelo prije tri i pol godine, taman otkrivši da bolujem od raka. Imala sam muža koji ni samog sebe ne razumije, a kamoli mene, kuća je bila nezavršena, ja bez novaca sama sa sinom, i sve je to bilo na meni… Uglavnom, bio je to i emocionalni i fizički krah, kaos i strah da ću izgubiti život ako se ne trgnem i da neću vidjeti svoga tada dvogodišnjeg sina kako odrasta!
Ja vam mogu samo ukratko opisati svoje tadašnje stanje, jer to se riječima ne može reći!!
Da skratim… kud??
Što ću??
Kako ću?
Nakon operacije i prije početka druge, i kemoterapije u klinici Aviano, počelo je moje samostalno duhovno buđenje…
Ne znam kako, ne znam otkud, ali Bog je bio tu, mislio je na mene.
Jednog dana, tragajući za svjetlom, naletim na video od Mabel na španjolskom, i odmah me se dojmio! Kada želite vidjeti, vjerujte mi, put postoji!
Odmah sam skinula knjigu Nulte Granice i počela hopsati, ne pitajući se je li pravo ili nije, koliko ljudi to prakticira, bez prethodnih svjedočanstva ili motivatora… jednostavno hopsati. Preuzela sam odgovornost nad propalim brakom, nad bolešću, nad besparicom i nad strahom od smrti. Snimila sam molitvu koju sam ja izgovarala koju je Morrnah primila od Izvora i onda je svaki dan uzastopno pustala i slušala, s njom sam redovito zaspala – uostalom, kao i dan danas.

I ne, ne mogu vam reći da je bilo lako, lijepi moji ljudi… Ne mogu vam reći da se sve odmah čudom posložilo, bila bi to laž… Jednostavno, ja sam vjerovala Bogu i nisam očekivala… ali sam sudjelovala u svakodnevnim čudima koji su mi bili energija za još, i još jače čišćenje…

Prošle godine sam čuuudom otišla na seminar i zahvalna sam Bogu na svim divnim ljudima koji su mi to omogućili!

Tri godine poslije… Ja sam ZDRAVA osoba kojoj uz moć Ho’ponopona nije bilo potrebno raditi drugu operaciju i niti kemoterapiju, SRETNO rastavljena osoba, i vjerujte mi, najveeeće čudooo je da sam s bivšim mužem u odličnim prijateljskim odnosima – onda možete zamisliti koji je to teror od braka bio! I uspjela sam završiti kuću te sam je uspješno izdala ovog ljeta!!
Unazad tri godine, vjerujte mi, mislila sam da je ovo nemoguće… nisam imala plan, a Bog je kroz mene ostvario za mene savršen plan! 
Samo treba vjerovati da On zna najbolje.
Preuzeti odgovornost 100% i čistiti, čistiti, čistiti.. bez pitanja, bez puno priče, bez razmišljanja.. čistiti. 

Ništa nije lako dragi moji, ali u ovu banku se jedino isplati ulagati! Nemojte imati strah, jer u ovoj banci ulog vam je uvijek utrostručen.

Na kraju, voljela bih se posebno zahvaliti:
Bogu, Ocu, Stvoritelju, koji mi je oduvijek pokazivao put i koji mi je osvijetlio dušu i ugrijao srce svojom bezuvjetnom ljubavlju.. Hvala ti Božanski stvaratelju svega što jest, i HVALA što si uvijek tu uz nas!!
Karmen, bez koje seminar moj ne bi bio moguć.. Ona je čudom poslana da mi ostvari moj prvi seminar tada bez novaca i mogućnosti za njega… a koji je bio, mogu reći, PRAVOOO ČUDOOO I PREDIVNOO ČIŠĆENJE! Hvala Karmen na tvome trudu za nas i tvojoj ljubavi koju bezuvietno dijeliš s nama. 

I ne manje vrijednoj Sebi, moram odati pohvalu jer samoj mi nije bilo lako putovati i vjerovati da sam na dobrom putu. Ipak sam izokrenula 28 godina ustaljelih životnih navika i vjerovanja.
Zato zahvalite se sebi na trudu, na radu, na volji…
Budite zahvalni za svaki, i najmanji korak…
Vi ste ti koji ste pokretač svega. Svega! Pokrenite sebe i pokrenuli ste čitav svijet!  I pustite Stvaratelja da kroz vas ostvari ono najbolje za vas – odmakne određene ljude možda da bi novi mogli ući… riješi stare situacije da bi se nove mogle stvoriti .. VJERUJTE MU, JER U BOLJIM RUKAMA NE MOŽETE BITI!

DOPUSTI DA SE RAJ DOGODI U TEBI SAMOME! POKRENI GA U SEBI I VIDJET ĆEŠ GA I IZVAN SEBE! 

Volim vas i vidimo se na drugom seminaru lijepi moji…
Hvala,

vaša Sanja Maksan

Ako želite slobodu i mir

s

Ako želite slobodu i mir, pogledajte unutar sebe i shvatite da gradite svoj život na temelju sjećanja, donosite odluke na temelju sjećanja. Vi sudite na temelju sjećanja i sve vidite kroz sjećanja. Vi ste slijepi i gluhi, ali mislite da znate. Većina vaših sjećanja su sjećanja vaših predaka, nisu vaša.

– Mabel Katz

pratıte nas

Početak svakog odnosa

s

Moramo shvatiti da što god da doživljavamo to uvijek počinje s nečim što se događa u nama. Dakle, bilo koji odnos počinje s našim odnosom s nama samima. Kada smo u miru sa samim sobom, tada ćemo biti u redu, a naše druženje ili prijateljstvo s bilo kim će biti u redu, bilo da je to papaja stablo ili osoba.

– Ihaleakala Hew Len

 

pratıte nas

Ponavljanje sjećanja

s

Raditi Ho`oponopono proces znači preuzeti stopostotnu odgovornost za sve što se događa u nama kada doživjavamo nešto kao problem. Problem je samo sjećanje što se ponavlja.
Kad sjećanje odigrava ljutnju to je ponavljanje ljutnje. No, nije druga osoba problem, a niste ni vi. Problem je sjećanje što se neprekidno ponavlja i ono oblikuje sve.

– Ihaleakala Hew Len

 

pratıte nas