Dragi dobri ljudi,
volela bih da sa vama podelim svoje skorašnje iskustvo, naravno vezano za čišćenje i Ho’oponopono. Ima već 8 meseci od kako sam prvi put čula za ovu neobičnu tehniku. Budući da je duhovnost moja velika ljubav i da sam otvorena da primim sve lepo što nam taj svet donosi, odmah sam počela sa intenzivnim čišćenjem i od tada čistim redovno.
Bilo je lakših perioda, bilo je i perioda kada je bilo teško i verovati i čistiti jer se nisu dešavale samo lepe stvari. Uz pomoć mojih divnih prijatelja, mnogobrojnih snimaka i tekstova na internetu, predavanja kod Mabel i kod Karmen, na kojima sam prisustvovala, nekako se čišćenje uvek nastavljalo.
Tokom ovih osam meseci, dešavale su se mnoge neobične stvari, isceljenja, velike promene i u mom unutrašnjem svetu i na spoljašnjem planu, u međuljudskim odnosima itd. Svaka od tih priča je na svoj način zanimljiva, ali poslednje iskustvo koje sam imala je dosta ekstremnije i samim tim, u mojim očima, veoma upadljiv dokaz o delotvornosti i predivnom uticaju koju jednostavna zahvalnost i ljubav mogu da imaju na život svakoga od nas.

Pre neki dan sam bila u poseti roditeljima i vraćala sam se taksi prevozom u grad gde trenutno živim i studiram. U taksiju je bilo nas devetoro, osmoro putnika i vozač. Kada smo krenuli, pogledala sam druge putnike da vidim da li je potrebno da se vežem, zbog novih zakona, velikih kazni i ostalog. Međutim, videla sam da nije obavezno vezivanje i pomislila sam: “Super, ne moram da se vezujem, svakako je pojas neudoban I uvek mi izgrebe vrat.” Odmah zatim je usledila još jedna misao, za koju verujem da je došla kao pomoć sa “druge strane”:”Ipak se ti veži, nikad ne znaš šta može da se desi”.
Pošto sam po prirodi veoma plašljiva osoba, pogotovo kada treba da se vozim sa nepoznatim ljudima, uvek na putu intenzivno i 100% svesno čistim da bih suzbila strahove, računajući i naravno na zaštitu duhovnih energija, Boga, Anđela, Univerzuma, Viših svesti – kako god volite da ih nazovete.
Nedugo po polasku, počela sam da razmišljam o Mabel, prisetila sam se njenog predavanja, koliko mi se dopala ta žena i njena fenomenalna, moćna energija i poželela sam da pročitam nešto od nje, što bi bio dodatni podstrek za još više čišćenja (jer, naravno, čišćenja nikad dosta, hvala, hvala, hvala). Put odmiče, ja čistim i čitam, divno se osećam, u balansu, zadovoljna (ima nekih novijih tekstova na www.hooponoponotehnika.com koje nisam do tad videla) i u tom momentu, automobil koji smo preticali, skreće, udara u naš taksi, taksi sleće sa puta, u punoj brzini udara u metalnu banderu i na kraju automobil udara u nas.

Sudar je bio toliko jak da je tu veliku, metalnu banderu presekao na pola i ona je krenula da pada na nas, ali su je žice zadržale. Mi putnici, leteli smo po unutrašnjosti kombija, a mene je pošto sam sedela na sredini, samo pojas spasao da ne proletim kroz staklo. Jedino što sam u tih par sekundi uspela da pomislim je bilo: “Gotovo je, ovo je kraj.” Zatim je usledila histerija, panika, svi preplašeni, jedni preko drugih pokušavali smo da što pre izađemo napolje, u slučaju eksplozije, strujnog udara ili pada bandere.
Divni ljudi iz tog sela, gde se udes desio (beskrajno im hvala), odmah su reagovali, izneli su vodu, sokove, klupe, zvali policiju, hitnu pomoć, pomogli nam da se saberemo i dođemo malo sebi od šoka. Od deset učesnika nesreće svi smo preživeli i niko nije zadobio neke teže i ozbiljne povrede (što je zaista bila velika stvar, s obzirom na jačinu tih par udaraca i ceo tok sudara).

Kasnije, dok nas je hitna pomoć vozila do najbližeg kliničkog centra, da bismo dobili potrebnu pomoć i detaljniji pregled, sabirali smo utiske o celom nemilom događaju. Ono što mi je ostalo duboko urezano u svest je sledeće, što je rekao jedan čovek: “Ja ne znam ko je od vas vernik, a ko nije, ali ne bi bilo loše da neko od nas sutra ode u crkvu i u ime svih upali jednu sveću zahvalnosti, jer ovo što smo mi sada živi i što smo izašli sa minimalnim povredama, je zaista jedno veliko čudo.”

On je samo potvrdio ono što sam ja duboko u sebi znala, ono o čemu mi baš nije bilo prijatno razmišljati: “Šta bi se sa mnom taj dan desilo i da li bih sada bila živa, da nisam provela proteklih osam meseci, taj dan i svo vreme putovanja u čišćenju?” Mnogi ljudi neće povezati srećan ishod cele situacije sa čišćenjem, Ho’oponoponom, duhovnim radom i zaštitom Stvaraoca, milih energija i duhovnih bića, ali što se mene tiče, stvari su kristalno jasne. Zahvalnost i ljubav su najbolji lek za ceo naš život!!! Hvala, hvala, hvala!!!

Maja V. Novi Sad

Pre svega, sasvim “slucajno” sam dosao do ho’oponopono tehnike pre par sedmica, sad da ne gnjavim detaljima, pa samim tim i do Vasih videa na youtube-u.  E sada da Vam napisem razlog ove poruke: U emisiji od prosle srede ste govorili o tome kako su stvari ustvari zive, imaju osecanja itd.

Ja gledam emisiju i mislim u sebi: Ok, sve je to cool ali valjda ja nisam na tom nivou ciscenja pa mi mozak ne moze to najbolje racionalizovati. Kapiram sta zelite da kazete ali ta informacija mi je na nivou informacije tipa: U Dablinu pada kisa. Mislim ok, pada kisa u Dablinu i sta sad?!
MEDJUTIM… Jutros se desila situacija koja me je toliko sokirala da ne umem sebi da je objasnim. Ormar mi je prepun svega. Kao da je bomba pala u njega. Ne zna se gde su majice, gde su pantalone, gde je bilo sta… sve je onako nabacano, razbacano. Staro, novo, sve pomesano. Mislim, u carapama mi stoji knjiga Gospodar Prstenova, sramota me i da kazem. Uglavnom, vec danima se teram da to sredim i nikako mi se ne da. Lenjost je najgora bolest.
Jutros otvorim ormar da nadjem nesto da obucem do prodavnice, pa da napravim kafu I odgledam Vasu emisiju od sinoc (nisam stigao sinoc nazalost) I naravno unutra haos. Gledam ja u taj haos a on gleda u mene u fazonu : HEJ, ko ce koga pospremiti ovde? Necete verovati koliki uzdah mi je izleteo iz grudi uz poluglasno IZVINI.
Mozda je to u mojoj glavi ali ja sam cuo toliki vrisak od tih stvari da sam se toliko najezio i oci su mi zasuzile od neke tuge, nesrece, necega. Mozda je to vrisnuo i moj mozak kad mu je konacno doslo iz zadnjica u glavu, ne znam ali jasno sam cuo vrisak. To je bilo toliko snazno da su mi oci pocele da suze. Realno, nisam klinac mada jesam nekakav osetljiv ali ne placem cesto i pogotovo ne za svaku sitnicu. To je sve trajalo sekundu ili dve ali erupcija osecanja u meni je bila vulkanska.
Uglavnom sve sam izbacio, onda sortirao pa ponovo slozio, naravno uz konstantno ciscenje. Ne znam da li su stvari bile srecnije ali ja svakako jesam. Hvala hvala hvala

Ok, sad kad procitam sta sam napisao i ne cini se kao neki krupan dogadjaj da bih Vam prebacivao svoje programe lenjosti ali meni je to u tom momentu bilo najvaznije na svetu. Odmah sam se setio Vase emisije i pricanja sa stvarima. Hvala Vam jos jednom na divnim emisijama i predivnim savetima koje nam dajete. Iako u momentu i nisam bio siguran o cemu govorite (vile i njihove nozice u casi jos nisam shvatio hehehe) namestilo se da posle nekog vremena apsolutno razumem o cemu pricate kad pricate o nekoj odredjenoj stvari, kao sto je npr ova sa osecanjima stvari oko nas.

Oprostite sto sam se ovoliko raspisao ali nije moglo krace. Hvala hvala hvala

B.G.
(Podaci poznati Uredništvu)

Ho’oponopono ušao je u moj život prije skoro 3 godine. Nakon mnoštva tehnika dao mi je onaj jedan „klik“ koji je nedostajao. Premda se kaže da je najlakši, činio mi se kao najteži način. Ima li što teže od potpunog prepuštanja Bogu, od predanja svih svojih briga s punim povjerenjem?

Za ego je to doslovno značilo smrt, jer tko sam bez briga, bez svih ti silnih misli koje se vrte 24 sata dnevno, bez programa i kakav će uopće biti moj život ako više nemam kontrolu nad njim… Ipak, odlučila sam testirati priču koja je zaista imala smisla. Itekakvog smisla, jer kao da je povezivala sve ono što sam do sada znala, naučila, istraživala, ali i vjerovala. Konačno je pogođena suština.

Za početak, odabrala sam nešto što ne zahtijeva moju preveliku angažiranost jer mi je još uvijek bilo teško stalno hopsati. Čaše s čišćenjem. Idućih par dana voda je bila prepuna mjehurića. Radoznalo sam gledala promjene u čaši koje se događaju, dok se idućeg jutra nisam probudila s gotovo praznom čašom. Što je ovo? Gdje je nestala sva ta voda? Što se dogodilo?- pitanja su navirala. Negdje sam čula da kada voda „ispari“, da se riješi nešto veliko. Nastavila sam s nagađanjima što se to riješilo i što bi se eventualno moglo riješiti. Tih dana, nećak mi je bio u bolnici i bila sam uvjerena da se radi o njemu. Na pamet ni nije padalo ništa drugo. Nakon par dana, poštar je donio pismo u plavoj kuverti- sudsko rješenje. Spor koji je trajao preko 25 godina. U našu korist.

Sada, kako se dublje upoznajem s ho’oponoponom, ne pada mi na pamet više nagađati. Kaže se da sve tehnike na ovom svijetu postoje jer nam nedostaje ljubavi. Ja bih rekla da postoje jer nam nedostaje povjerenja. U otpuštanju je ključ. Hvala ti i volim te. Život je divan kada se opustimo, prepustimo i vjerujemo.

-Franka Staničić

 Za HO tehniku sam čula prije nekih pet godina, kada sam dobila e-mailom brošuru “Najlakši način”, ali sam brošuru ostavila po strani. Neke su me situacije natjerale da uzmem brošuru, (o tome ću nekada drugi put pisati), da je pročitam i  onda sam krenula s
čišćenjem.
Bilo je teško i  naporno, pa treba  razumjeti da nisi kriv, ali si odgovoran, uf?! Kako, šta?! , ali sam čistila, gledala videa, prezentacije, čitala knjige i opet čistila. Naravno, treba isključiti očekivanja, mislim da je to najteže, jer svi krenemo zbog nečega. Ja sam krenula zbog kćerkinog zdravlja  i poboljšanja poslovne  i finansijske situacije. ČISTIM.

Ali, poboljšanja su se počela dešavati na sasvim drugim poljima, za koja nisam imala, ama baš nikakva očekivanja. Naime, moj muž  mene mnogo voli, tako on kaže, čak govori da me je on rodio?! Ja sam uvijek u našem braku govorila, kada bi se svađali, a često je to znalo biti,  da bih ja željela da me vise poštuje i cijeni, a da me manje voli, jer njegov  način iskazivanja ljubavi se sastoji od intezivne ljubomore, stalne kontrole gdje sam, s kim sam, kad ću se vratiti, itd. Odavno sam se pomirila s tim da tako živim, da nigdje ne idem, sem na službeni put, a i to je uvijek  uz veliku dozu prigovaranja i kriticizma. Čak i kad sam odlazila sa djecom npr. u pozorište ili kino, uvijek je bilo pitanje kada ću doći. ČISTIM.

 Dugo smo u braku, nekada se svađamo više, nekada manje, ali sam ja ta koja popušta, jer je on jako glasan, nekada čak i agresivan. Pun je kriticizma. Dugo nisam shvatala da on ne zna šta je ljubav. Istinska ljubav. Nisam ni ja znala, jer je on bio moj izbor. ČISTIM.

Odavno želim da se bavim humanitarnim radom, sistematičnim. Želim da pomažem ljudima. Moj muž kaže da nije upoznao bolju i plemenitiju osobu od mene.  Prošle godine ugledam obavijest o jednom udruženju, svidi mi se šta rede,  poznajem osobu koja je tu, nazovem je i  pitam, kako, šta, kakvi su uslovi, itd. Čistim, stalno.

 Popunim aplikaciju, čisti, čekam, i jednog dana dobih obavijset da sam primljena. Odem na sastanak, kad tamo, moraš  dolaziti na sastanke, raditi, ići u obilaske. UF. Kako će moj muž ovo primiti? Kako ću mu reći? On ne voli da ja hodam okolo! Majko draga! ČISTIM.

Odem na jedan sastanak, pa drugi, treći, dođe konferencija za novinare, a moj muž se ne buni. Čistim. Sve ga vise volim, pa još čistim.

U međuvremenu sam se prihavtila nekih projekata, pa sam  i vođa radionica, zovu me da i  u drugim udruženjima vodim radionice, ovdje moram reći da su me žene iz udruženja primile fenomenalno, s toliko ljubavi, divljenja i istinskom podrškom, da me ostavljaju bez daha i teksta… Ja sam se tamo ostvarila.

ČISTIM, moj muž mi daje podrska. Nastupam na medijima, čistim, podrska .

Sada odem i na kafu, sok sa mojim prijateljicama iz udruženja, nikakav prigovor, ČISTIM, PODRŠKA ČUDO, PRAVO.   Sada  kada  me pita, kada ću doći,  to je sada informativno, i još zna reći :”Kada dođeš čeka te iznenađenje”, sačeka me gotov čaj, kafa, ili voćna salata, večera. Ma krasno. Volim ga sve više. Naš se brak popravio, definitivno, HVALA. Svađe su rijetke, prigovora je sve manje, ja osjećam mir .ČISTIM ..

Čak mi je neki dan rekao, da mi se divi, da pored svih obaveza koje imam i problema koje imamo na poslu, ja se bavim humanitarnim radom. HVALA, HVALA, HVALA.  Uvijek kaže da sam plemenita. Čak mi je priznao da sam ja jako uznapredovala kao čovjek i da u našoj vezi sam ja puno bolja osoba od njega.

Današnja situacija: dogovorili smo se šta ću za ručak praviti, te zbog toga trebam da odem na pijacu jer moram s posla izaći, da bih obavila nešto privatno sa kćerkom. Muž me zove i kaže da je on otišao ranije s posla i da će on praviti ručak, da će svu kupovinu obaviti, a da ja samo trebam sa našom kćerkom da završim te obaveze. Jedva čekam da dođem kući, jer on danas nešto novo smišlja.

M. V.

Hvala, Volim Te se pretvorio u život. Bar u mom domu. Možemo ovo nazvati pismo nade za one koji će pročitati. Jer meni je moja priča predivna!

Nakon teške bolesti i jednako teških terapija prije 8 god mi je rečeno da nikad neću imati djecu. Ušla sam u menopauzu sa 25 god. Nema tog doktora i stručnjaka koji je rekao drugačije. I u Lijepoj našoj i dalje. Naravno da je to bilo poražavajuće, ali časna riječ, ja nisam gubila nadu. Samo jednostavno nisam vidjela način za uspjeh jer nitko nije davao nade. Počela sam se baviti sobom, svojim fizičkim i mentalnim zdravljem pa sam tako prije 3 godine počela i hopsati. Otada je bilo lijepih trenutaka, ali i onih malo manje lijepih. Nastavila sam hopsati, to radim i danas, jer mi je donosilo mir.

I prije godinu dana moj mir je donio vijest da sam trudna. Vjerujte mi da nikome nije bilo jasno kako je došlo do trudnoće u mom stanju, ali je. Uživala sam u svakom danu i, neću lagati, ponekad i sa strahom iščekivala “rezultat”. Prije četiri mjeseca sam rodila najljepše biće na svijetu, najsavršenije mom srcu i oku. Carski rez je bio prilika da se doktori još jednom zapitaju kako?! Jer jajnici i maternica su potpuno atrofirani i kako su oni rekli, mrtvi. Ali moja beba je našla način kako da u tom mrtvilu napravi mjesta za život. I evo je spava u sobi pored mene, postoji iako su svi rekli da nikada neće.

Znam da je moja vjera da nemoguće nema smisla i moj rad na sebi donio svu ovu sreću. Hvala, Volim Te forever!

-Jasmina Rodić

Prošle godine, pre nego što sam bio na predavanju Mabel Katz u Beogradu, praktikovao sam Ho’oponopono par meseci. Ta duhovna tehnika, alat mi je “skliznuo” u ruke “slučajno”.

Pravio sam veliko spremanje kutija za selidbu u nadi da ću ih svesti na neki minimalan broj. Našao sam knjigu “Nulte granice” u jednoj od kutija koja je bila blizu 4g zatvorena, pošto sam se jako često selio (preko 20 selidbi za par godina). To je bio jun-jul 2015.g. Knjiga koju sam pročitao je delovala kao da sam je ja napisao, zašto, ne znam.

U meditaciji mi je rečeno za Ho’oponopono da je “dekoder za vrata raja”. Danas sam pročitao da je Mabel Katz izjavila da su to “ključevi za vrata raja”.

Ovo je samo mali podstrek ljudima koji su na početku praktikovanja ove tehnike, da shvate da se Istina (jedna izvorna) može dobiti sa više strana rečeno drugim načinom ili rečnikom. Topla preporuka svima da istraju (bez obzira na trenutnu situaciju) i da hopsaju što češće ili čiste, da veruju, i da znaju da je Ho’oponopono jedna od najlakših načina da ljudi skinu “hipoteku sa svoje duše” koju su dobili rođenjem.

“Toksična sećanja” su prilika da nas podsete da smo mi odgovorni za njih (ne krivi) i da sada imamo priliku da ih se oslobodimo, a istovremeno strahoviti brzo napredujemo u duhovnosti. Ako nećemo mi, jednog dana neki naši potomci sigurno hoće. Ali, oni će biti svedoci “vrata raja”, a mi preci koji smo imali priliku.

Hvala Ti… Volim Te….

-Robert Vojnić Purčar

Kad čistiš, ne znaš što čistiš…jer nije po tvojim željama nego po Njegovom, jer On ipak bolje zna…..

Skoro dva tjedna provlači se u obitelji jedna neugodna situacija (radi se o suprugovom poslu, on se nervira, ne jede, ne spava), ja cijelo vrijeme šutim i čistim, mijenjam vodu i po nekoliko puta dnevno u čaši ispod koje je papirić s njegovim imenom i rječju POSAO, radim to bez očekivanja, jer ZNAM da će se na kraju cijela situacija riješiti na najbolji mogući način.

Noćas se probudim u neko doba, zbog alergije mi se sinusi zatvore i dok čekam da kapi za nos odrade svoj posao čistim naravno, zahvaljujem, prihvaćam odgovornost…hvala ti, hvala ti….dok ponovo ne zaspem. Evo, prije 1 sat riješi se sve (iako je nedjelja, neradni dan), suze teku od sreće dok vam ovo pišem.

Nemam šta drugo reći nego HVALA TI… kad pustiš, kad se prepustiš s povjerenjem, rješenje stiže. Tako će biti i s alergijom jer imam ja i svoju čašu 🙂 plavu vodu i veliko, veliko povjerenje….volim vas sve 🙂

-Gordana Vorkapić

Evo još jedne male serije čuda, kojima se svi toliko radujemo.

Pre nekoliko dana sam održao radionicu o unutrašnjem miru i o tome kako izgleda slediti svoje srce. Nekoliko dana pre samog događaja, odlazio sam u prostoriju namenjenu tome i čistio, čistio, čistio… radio “Ha” disanje i voleo sve stvari u prostoriji.

Primetio sam da postoji problem u kuhinji, jer kada bih pustio vodu, curela bi voda na sve strane i sve bi očas posla bilo poplavljeno. Međutim, nisam popravljao očigledni kvar na fizički način, jer više nije bilo vremena za to, a imao sam osećaj da su mnogo važnije neke druge stvari, te sam samo – čistio, čistio, čistio.

Na sam dan radionice, petnaestak minuta pre početka, jedna devojka je prišla i dala mi kovertu u kojoj je bila poruka za mene i… GUMICA. Ona je čula nešto o Ho’oponoponu i zna za osnovne alate kao što su “hvala ti” i “volim te”. I samo mi je rekla – “Minut pre nego što sam krenula, pojavila se ideja da ti kupim gumicu, nemam pojma zašto”. Istog momenta sam osetio da je to pomoć u čišćenju i stavio ovu divnu, belu gumicu sa indigo natpisom u svoj džep. Možda se sećate da sam pre nekoliko meseci davao narukvice nekim ljudima. A sada je meni, niodakle došla gumica… 🙂

Sama radionica je prošla fantastično, svi smo se predivno osećali, a pogađate, na kraju – nije bilo nijednog pitanja! 🙂

Moja devojka je bila tu i poželela da mi pomogne sa pranjem sudova koje smo koristili na pauzi. Dok sam izgovarao da česma ne radi lepo i da je bolje da to prvo popravimo, ona je već pustila vodu. Ljudi moji, ja ne mogu da objasnim to, ali ovog puta, voda jednostavno nije curela sa strane. NIGDE!!! Oprala je sve sudove za pet minuta, a ja sam sedeo u stolici i zahvaljivao se Ljubavi, šta god da je uradila i šta god da je to iz mene otišlo.

I onda, te noći sam sanjao kako se nalazim u nekoj vodi, kao malo dete, okružen ajkulama. Moj otac dolazi da me spase i ulazi u veliku borbu sa ajkulama i spase me. Nešto kasnije, stojimo na suvom i ja ga gledam, ali on sada nema veliki stomak, već je izuzetno vitak i kada sam ga pitao kako je, video sam da se oseća odlično. Nisam bio siguran šta tačno znači taj san, te sam ujutro odmah to u tišini pustio.

Nekoliko sati kasnije, krenuo sam po tetku koja je polomila ruku, kako bih je vozio do bolnice. Setio sam se Hu Lenovih priča o bolnicama i znao da idem tamo da čistim, te sam i u vožnji čistio non-stop. Odjednom, počeo sam da pevušim pesmicu “Anđeo Gabrijel”. Nakon nekoliko minuta, u trenu stiže misao koja je imala veze sa snom – otac iz sna je Božanski otac, ajkule su programi – a poruka je bila – koliko god da ima programa, koliko god da su strašni (makar i kao ajkule u moru, ili kao programi u jednoj bolnici), samo pozovi Oca u sebi – i bićeš bezbedan… a uz to, postajemo “vitkiji”, odnosno lakši za sva ta sećanja. Sekund nakon te misli sam dva puta kinuo, što mi se nikada ne dešava… Kod nas kažu “Istina”.

Sekund nakon toga prestalo je pevušenje pesmice i vratilo se “Ja sam Ja”, molitva od koje se ježim svakim delićem tela…

• Marko Maoduš